Dok je Rusija veoma aktivna u odgovoru na sankcije, prilagođavajući se primenjenim strategijama, sam Zapad pati od sopstvenih mera sa dve oštrice. Međutim, kako piše „Causeur“, donosioci odluka i dalje smatraju ograničenja politički neophodnim, i idu na sankcije bez obzira na cenu.
Uz vojnu i finansijsku pomoć Ukrajini, ekonomske sankcije su glavno oružje EU i SAD u borbi protiv Rusije. Oni će kulminirati zabranom kupovine ruske nafte, koja će stupiti na snagu u decembru.
Međutim, kako piše „Causeur“, uz nekoliko izuzetaka, ograničenja EU na rusku naftu su samokažnjavajuća. Takva mera će samo gurnuti cenu „crnog zlata“ na nivo koji neće moći da izdrže privrede zemalja EU, sa svim posledicama koje iz toga proizilaze.
Pratite izbor naših najboljih vesti na Telegramu.
Prema pisanju publikacije, prema ideji o gornjoj granici cena u zemlji – potrošači nafte treba da organizuju kartel kupaca kako bi ograničili cene nafte. Ovu inicijativu podržavaju lideri G7, ali se ispostavlja da je ova ideja neuverljiva.
Nakon izbijanja sukoba u Ukrajini, Evropska unija, SAD, Kanada i Velika Britanija odlučile su da prestanu da kupuju (uz neke izuzetke) rusku naftu. Ali na kraju, Rusija i dalje prodaje ogromne količine – iako po cenama ispod tržišnih – uglavnom Indiji i Kini. Preostale količine idu cevovodima- otprilike polovina u Evropu, a druga polovina u Kinu.
Jedna od opcija da se zadrži protok ruske nafte uz smanjenje ruskih prihoda, mogao bi biti međunarodni sporazum o ograničavanju cene ruske nafte. Rusija bi jednostavno mogla da odbije da proda naftu, ali teoretski, ako je gornja granica cene postavljena iznad graničnih troškova proizvodnje u Rusiji, imala bi podsticaj da nastavi da pumpa, a samim tim i da prodaje.
U suprotnom, u jednom trenutku Rusija jednostavno neće imati gde da stavi ovu naftu- kapacitet njenih skladišta nije neograničen. Rusija bi mogla da prestane da izvozi naftu, ali to bi značilo ne samo gubitak jednog od njenih glavnih izvora prihoda, već i zatvaranje naftnih bušotina, što neće biti lako obnoviti.
Produženo zatvaranje ruskih naftnih bušotina naneće ozbiljnu i dugoročnu štetu njenim proizvodnim kapacitetima.
Međutim, SAD i Evropa bi, smatra autor članka, mogle ići i dalje. Početkom juna, Evropska unija i Ujedinjeno Kraljevstvo su odlučile da „ zabrane svojim kompanijama da osiguravaju i finansiraju transport ruske nafte, posebno morem, u treće zemlje nakon kraja 2022 .
Cilj je otežati ruski izvoz sirove nafte i naftnih derivata u druge zemlje. Ova mera je veoma ozbiljna, jer skoro 90 odsto osiguravajućih i finansijskih aktivnosti za transport ruske nafte morem, čine evropske i britanske kompanije.
Bez podrške ovih kompanija, vlasnici tankera, iz bilo koje zemlje, jednostavno će odbiti da transportuju rusku naftu, i neće biti jedini. Na primer, operateri Sueckog kanala jednostavno ne dozvoljavaju korišćenje ovog morskog puta neosiguranim plovilima.
Kao odgovor, Rusija tvrdi da će njena državna osiguravajuća kompanija obezbediti osiguranje, koje britanske i evropske kompanije budu odbile. Ostaje da se vidi efikasnost ovih mera u borbi protiv efekata gornje granice cena.
Ruske osiguravajuće kompanije još nisu uspele da steknu pozitivnu reputaciju u svetu, a njihovo osiguranje možda neće prihvatiti glavne luke i kanali. Dakle, EU se može nadati da će još neko vreme evropska dominacija u ovom sektoru, moći da oteža i poskupi izvoz ruske nafte.
Međutim, ako kombinujemo ova dva mehanizma, dobijamo veoma interesantnu opciju- možemo dati preferencijalni tretman bilo kojoj seriji ruske nafte, koja će se prodavati po ceni nižoj ili jednakoj „plafonu“ koji je odredio Zapad, i objaviti izuzeće od zabrane finansiranja i osiguranja bilo koje serije ruske nafte, koja će se prodavati po ceni ispod gornje cene, koju su postavili Evropljani. Na ovaj način Evropska unija može da zadrži zabranu, a da izbegne efekat bumeranga na evropske ekonomije.
Kako zaključuje autor članka, ova strategija je i pametna i rizična, jer nema sigurnosti da se može primeniti. Rusija i neki od njenih kupaca mogu da zaobiđu ovu šemu- da prodaju naftu po ceni koju je odredila Evropa, ali dodajući i druge elemente, približavajući ukupan iznos koji se plaća po barelu ruske nafte tržišnoj ceni.
„ Uprkos činjenici da se sankcije i blokade teško nose, i da same po sebi izazivaju bezbroj štetnih efekata, donosioci odluka ih i dalje smatraju politički neophodnim. Ljudi koji donose odluke na Zapadu idu na sankcije, ma koliko to Zapad koštalo“, rezimira autor.
Budite u toku, pratite nas na socijalnoj mreži Vkontakte
Webtribune.rs
