Samo 24 sata nakon što su hamburški Špigl i minhenski SDZ objavili video-snimke na kojima su se vicekancelar Hajnc Kristijan Štrahe i vođa parlamentarne frakcije Slobodarske partije Johan Gudenus pojavili u politički kompromitujućoj situaciji, austrijska vlada je pala. Štrahe je još u subotu u podne podneo ostavku i ponudio Norberta Hofera kao zamenu, ali kancelar Kurc nije prihvatio leteću izmenu.
Austrija ide u prevremene izbore. Ovo je priča o dostojanstvu, bedi i brutalnosti politike. Rezime: Jedna tamna grupa koja je svima poznata, koja polaže odgovornost pred parlamentom, koja stoji pod društvenom kontrolom, je poražena. Porazila ju je tamna grupa o kojoj se ništa ne zna, koja ne polaže odgovornost nikome, ne stoji ni pod kakvom društvenom kontrolom i koja je preko noći praktično izvela državni udar u Austriji. Napredak izgleda drugačije.
[adsenseyu1]
„Političke bombe“ spadaju u kratke vesti, ali se analize o tome vuku mesecima i godinama. Sa aferom „Ibica“ smo tek na početku. Kad je spletka zamišljena? Ko je postavio klopku? Da li originalni scenario odgovara krajnjem rezultatu? Da li trenutno gledamo surogat izvorne namere, ideju idejine ideje? Šta se htelo? Zašto se čekalo? U čiju korist, qui bono?
Iz tog špijunsko-političkog potpurija austrijski mediji ovog momenta u glavni fokus stavljaju pitanje tajminga. Zašto sada? Štrahe i Gudenus su u političkom smislu već prošlost, teško je zamisliti nastavak njihovih karijera. Ali, zašto su tek sada demontirani, a ne pre skoro dve godine, kad je video tajno snimljen?
U julu 2017. u jednoj vili pored Ibice našli su se Hajnc Kristijan Štrahe i Johan Gudenus iz Slobodarske partije u dugom razgovoru sa „Aljonom Makarovom“, rođakom rusko-letonskog oligarha i Putinovog prijatelja. Štrahe je tada već devet godina opozicijski vođa u austrijskom parlamentu, Gudenus vicegradonačelnik Beča. U prostoriji se kao četvrta osoba nalazi Gudenusova supruga Tajana, navodno kao peta i nemački prijatelj „Makarove“, ali on se nigde ne pojavljuje, barem ne na onim fragmentima koji su pokazani.
Računajmo da ih je u sobi četvoro. Od njih samo „Aljona Makarova“ zna da su u prostoriji postavljene kamere koje snimaju razgovor. O tome nema sumnje, jer se jedino njeno lice ne vidi na snimku, pošto sedi u slepom uglu. Vidi se njena ruka, vidi se kad ustaje da napuni čašu, vidi se potiljak, povremeno bljesne kosa, ali lice ostaje van kadra. Ili to ili su filmski kadrovi sa njom isečeni pre nego što je video-snimak pušten u javnost, ali to je praktično nemoguće, zato što audio teče bez prekida. Osim toga, svi službeno-tehnički izvori koji su se do sada bavili materijalom potvrđuju da on nije manipulisan.
To svejedno ne isključuje mogućnost da je postojala još jedna kamera koja je paralelno snimala događaj i uhvatila „Makarovu“, ali tom spekulacijom se za sada ne bavi nijedan izvor. Žena je znala gde su kamere i pazila da im se ne otvori. Pođimo od nepobitnosti činjenice da je „Aljona Makarova“ mamac i da, kao takva, pod tim imenom, ne postoji u stvarnosti. Druga nepobitna činjenica: cilj akcije je potpuna diskreditacija Slobodarske partije.
O čemu se razgovaralo u luksuznoj vili, punih šest sati, uz alkohol i „red bul“? O novcu i moći, o čemu drugom. „Aljona Makarova“ ima 250 miliona evra – od strica, od ujaka, od kuma – koje bi rado uložila u Austriju, tako da ona zaradi, ali da koristi imaju i njeni novi prijatelji. Odmah treba reći, „Makarovoj“ je do novca, Štraheu i Gudenusu do moći – tako barem izgledaju prioriteti zabeleženi na video-snimku.
[adsenseyu4]
„Novinari su najveće kurve na svetu!“
Sve to se zbilo krajem jula, pre skoro dve godine. Nepuna tri meseca posle tog sastanka na Ibici, u Austriji su održani nacionalni izbori. Slobodarska partija je osvojila treće mesto, ali praktično na istom nivou kao i drugoplasirane socijaldemokrate. Ko god je snimao razgovor u julu, propustio je tri efektne vremenske tačke gde je mogao da potpuno diskredituje Slobodarsku partiju – a nije.
Mogli su da objave video-snimak u septembru 2017, u jeku izborne kampanje i sruše Štrahea na deset odsto – a nisu. Mogli su da objave video-snimak u decembru iste godine i tako primoraju Kurca da smesta napusti koalicione pregovore sa Štraheom – a nisu. Mogli su da objave video-snimak u januaru 2018, sruše koaliciju posle samo dve sedmice i usput obrukaju kancelara Kurca, tako da se ni on ne oporavi do prevremenih izbora – a nisu.
Nisu zato što je prvobitni cilj verovatno bilo nešto drugo. Prvo, postizanje garancija da Austrija neće pobeći iz antiruskog bloka, odnosno da će ostati pouzdan partner u produžavanju zapadnih sankcija Rusiji. Drugo, demontaža Slobodarske stranke pred izbore za Evropski parlament iduće nedelje, gde se svim desnim populistima generalno prognoziraju dobici. S obzirom na sadržaj Štraheovih izjava iz jula 2017, može se reći da su autori videa počinili krivično delo, ne prvenstveno zbog tajnog snimanja (to je za privatnu tužbu), više zbog toga što su sa predumišljajem utajili ključne momente koji bi preokrenuli politički smer Austrije.
„Aljoni Makarovoj“ Štrahe nudi zaštićenu cenu za državne ugovore, objašnjava joj gde su rupe u austrijskim finansijskim i poreskim zakonima, kako će izvući veći profit, kako da novčano pomogne izbornu kampanju Slobodarske stranke na obostrano dobro i usput se hvali ko se od velikih firmi i bogatih pojedinaca već pokazao velikodušan u tom smislu. Štrahe predlaže „Makarovoj“ da finansira njegovu stranku, ali tako da zaobiđe institucionalnu kontrolu Rehnungšofa, računovodstvene službe koja nadgleda sve javne finansije, od federalnog parlamenta do najmanje austrijske opštine.
Najzabavniji je deo gde se razgovara o tome da bi „Aljona Makarova“ kupila najtiražniji austrijski dnevnik Kronen cajtung. Štrahe: „Tri-četiri novinara gurnemo napred, tri-četiri izbacimo napolje i Kronen je naš, a onda ćemo na izborima dobiti ne 27, već 34 odsto!“ Da li je to baš tako jednostavno, pita „Makarova“? Redakcije, autonomija javne reči, nezavisnost, sloboda medija i slično? Bez brige, odgovara Štrahe, „novinari su ionako najveće kurve na planeti“, lako ih kupiš za sitno.
Za novinare Štrahe koristi metaforu „šnebruncer“, to su oni koji mokre po snegu – čim vide devičanski beli, novi sneg kako pokriva zemlju, ne mogu drugačije nego da zastanu i odmah nešto nacrtaju. „Šnebruncer“ su oni koje leti ne smete pustiti u bazen, a zimi u park – to su prisilni operatori fizioloških sistema. Primenjeno kao metafora na ljude iz medija, to bi značilo da su novinari oni koji sve uprljaju, unište i pokvare jer ne mogu drugačije, prisilni operatori društvene destrukcije.
Vuk sit, ovce na broju
Ukratko, situacija koja se od pet posle podne do ponoći odvijala na Ibici spada u kategoriju razmene, quid pro quo, ja tebi – ti meni, i vuk sit i ovce na broju. E sad, ovce su uvek na broju, u svakoj državi, žilava rasa, samo broj vukova varira. Nije slučajno da je po dimenzijama mali Kronenistovremeno najtiražniji i najprizemniji austrijski list, i to već decenijama, otrovni patuljak austrijske medijske scene.
U prvim reakcijama, Štrahe je rekao ono što je svima jasno, da je govorio pod uticajem alkohola, da se nabacivao zgodnoj Ruskinji, ali ne insistra na tome, jer zna da bi ga i obično pijanstvo u javnosti, recimo na letnjem partijskom prijemu u Prateru, koštalo funkcije. „Iz ove klopke koja im je postavljena, ali u kojoj su otkrili svoje namere i političke manire, Štrahe i Gudenus se neće izvući“, naveo je Prese.
I nisu, obojica su dala ostavke. Ali upravo je to deo niza logičkih premisa sa početka ovog teksta – da je ta „klopka“, ako je primarni cilj bila Slobodarska partija, morala da proradi ranije. Sad je naravno pitanje ko je postavio klopku. Jedna zapadna tajna služba, pišu austrijski mediji. Ali koja? Englezi nisu, njihove klopke su mnogo zaigranije, preferiraju masu na ulicama, revolucionarne scenarije, mrtve, otrovane. Kad se pogledaju u retrospektivi, engleske klopke izgledaju kao da su rađene iz dosade, da se utuče vreme.
Sjedinjene Države? Teško, jer Trampova administracija podržava jačanje nacionalnih snaga u Evropi. Zašto bi CIA ili NSA lomili noge jednoj maloj evropskoj stranci koja je na liniji američkih planova za Evropu – osim ako to nije neki osamostaljeni ogranak koji postavlja klopku Trampu? Teoretski moguće, ali definitivni overkill.
Austrijske tajne službe? Malo verovatno, one su trenutno u rasulu. Ako i jeste njihovo delo, one sigurno nisu bile u stanju da disciplinovano i proračunato čekaju skoro dve godine ne bi li tek pred evropske izbore upalile fitilj. Dobitak bi bio nikakav – njihov haos se samo produbljuje, s tim da bi sada u haos povukli i službeni Beč. Francuzi imaju svoje nevolje. Rusi nisu jer bi to bilo pucanje u vlastitu nogu, a ako se na išta može računati kod Putina jeste to da on deluje vrlo racionalno.
Ostaje samo nemački faktor i to iz dva moguća smera. Najpre nemačke tajne službe. Čitava afera je teška, glomazna, vremenski zahtevna, zlonamerna, ponižavajuća, osvetoljubiva, bez trunke engleske (morbidne) zaigranosti. Engleske špijunske afere teku kao planinski potok, nemačke su spore kao kad bi Amazon tekao uzbrdo.
Drugo je neka situacija skrivene kamere u zabavne svrhe. Jedina osoba koju je Štrahe imenom spomenuo u izjavi za medije u subotu je nemački kabaretista Jan Bemerman. Prošlog meseca su u bečkom Hofburgu deljene nagrade „Romi“, odličje utemeljeno u čast glumice Romi Šnajder. Bemerman, koji je u Nemačkoj, Turskoj (od kada je pre nekoliko godina izvređao Erdogana), kao i uopšte na čitavom nemačkom području velika zvezda u industriji zabave, nije se pojavio na manifestaciji. Samo se u direktnom video-prenosu obratio publici. Na pitanje voditelja zašto ga nema, Bemerman je odgovorio: „Zato što sam tu sa nekim Rusima u jednoj vili na Ibici gde pregovaramo o prodaji Kronen cajtunga.“
Čitava sala se smejala na taj vic. Sad znamo i ko se nije smejao – oni koji su to stvarno radili, ili se pravili kao da to rade, ili bi to rado napravili da su mogli, ili bili pijani pa pomislili da je tako nešto moguće. Ono što govori u prilog te poslednje varijante, špijuniranja u kabaretske svrhe, jeste činjenica da je „Aljona Makarova“ nastupala sa svojim nemačkim partnerom. Tako diletantske nemačke službe verovatno nisu ostavile vizitkartu iza sebe.
Sa druge strane, ono što govori u prilog da to ipak jesu nemačke službe jeste činjenica da je „zvrčka“ pripremana nekoliko meseci. „Makarova“ i njen nemački prijatelj su mesecima obrađivali Gudenusa, pojavili se kao kupci za šumu i zemlju iz porodičnog nasleđa, razgovarali, sprijateljili se, bili uz njega kad mu je umro otac, tešili ga – i onda tražili da upoznaju šefa. Poenta – u postavljanje klopke je uložen ne samo lični angažman „mamaca“, već i vreme i sredstva. Skrivene kamere u zabavne svrhe su neposrednije i obično ne rade sa tom količinom predumišljaja, osim ako u procesu ne mutiraju iz grube šale u metastaziranu zlobu.
Ti, srećna Austrija?
Štrahe nije glup čovek, daleko od toga. Jednog trenutka, čak i u alkoholnim isparenjima, primetio je da „Aljona Makarova“ ima prljave nokte na nogama. Imućne Ruskinje, pogotovo na toj skali gde se spominje oligarhijska pozadina, besprekorno su negovane. Kad nisu direktno zgodne kao Natalija Vođanova ili Daša Žukova, mogu biti male, punačke, mogu nositi mikro-mini, šljašteći „versače“ i nemoguće pastele – ali su uvek besprekorno negovane. One se ne šetaju sa crnim noktima po Ibici. „Ovo je nameštaljka!“, šapuće jednog trenutka Štrahe Gudenusu, koji ga smiruje, u stilu čekaj do kraja, sve je u redu.
Posledice su dramatične, ne samo po direktne, za sada vidljive aktere čitave priče. U sredu prošle nedelje austrijski predsednik Van der Belen bio je kod Putina i učestvovao na forumu u Sočiju. On, ministarka spoljnih poslova Karin Knajsl (nezavisna, ali deo slobodarske ekipe u vladi), plus državna delegacija od 50 članova, što ekonomska, što kulturno-umetnička. Razgovori sa Putinom su do te mere bili prijateljski da je Van der Belen rekao kako je Austrija protiv sankcija Rusiji, ali nema druge nego da sa žaljenjem disciplinovano sprovodi liniju EU.
Juče, u prvoj reakciji nemačke televizije ZDF, već se čulo mišljenje da afera „Ibica“ predstavlja grubo mešanje Putina i njegovih „trolova“ u izbore za EU. Ali kako? Zašto bi Putin opstruisao izborne šanse njemu najsklonije austrijske stranke…? Najracionalniji odgovor: zato što se sad više ne radi o prijateljstvu slobodara sa Moskvom, o dobrim odnosima Štrahea sa Rusijom ili o moskovskom studentu Gudenusu. Sada se radi o tome da i predsednik Austrije, čovek koji ne podnosi Štrahea, koji je odbio Gudenusa i Vilimskog kao ministre, razmišlja i priželjkuje kraj ruskih sankcija.
A to ne može! Rusi moraju ostati neprijatelji.
Dr. Phil
Iskreno, ova autorka se nadala da će prva analiza situacije proći bez posebnog osvrta na činjenicu da je tada, u julu pre dve godine, u sobi sedela i Gudenusova supruga Tajana, devojačko Tajčić. To je, međutim, za Dojče veleveć bilo vredno posebnog osvrta, objavljenog u subotu posle podne.
Tajana je iz Banjaluke, ona i suprug su se venčali u Hramu Svetog preobraženja u Banjaluci. Milorad Dodik je bio gost na venčanju, porodični su prijatelji; nedavno je dodelio Orden Republike Srpske Štraheu i Gudenusu.
„Do snimka sa Ibice nije bilo jasno do koje je mere Tajana Gudenus upućena u politički rad svog supruga. Na osnovu video-snimka bi se moglo pomisliti da je upućena vrlo detaljno, s obzirom na to da su Gudenus i Štrahe pred njom govorili o preuzimanju medija, dodeli tendera i sumnjivim partijskim donacijama. Na isečcima sedmosatnog snimka koje su objavili mediji Tajana se nije uključivala u razgovor“, navodi Dojče vele.
Šta je Tajana tražila u sobi? Da li je skupljala informacije za… you know who? Tajana, ko ste Vi? Doktor filozofije.
Vesna Knežević (RTS)
