Nova poruka iz diplomatskih krugova stiže uz onaj prepoznatljiv ton opreza: Ambasador Ruske Federacije u Srbiji Aleksandar Bocan-Harčenko nagovestio je da bi se, uprkos svim sadašnjim tenzijama, u slučaju NIS-a moglo pronaći održivo rešenje.
Usput je, gotovo usputno ali dovoljno jasno, podvukao još jednu stvar: Kada Zapadu odgovara, pozove se na međunarodno pravo, a kada ne odgovara, tumači ga onako kako mu odgovara. Ta rečenica, izgovorena bez suvišne dramatike, zapravo nosi najveću težinu.
U razgovoru za beogradsku „Politiku“ ambasador je uporedio nekadašnje međunarodne pritiske prema SR Jugoslaviji i Republici Srpskoj sa današnjim merama prema Rusiji, primetivši razliku koju mnogi prećutkuju.
Tada su pritisci imali formalni okvir UN, makar su pretendovali na neku vrstu legitimiteta. Danas, kako kaže, takav okvir ne postoji. Zato je ponovio da sadašnje mere protiv Rusije „nemaju apsolutno nikakav legitimitet“, ali je odmah zatim dodao nešto što je iznenadilo deo sagovornika: Veruje da je moguće pronaći održiv dogovor u vezi sa NIS-om.
Razgovor se zatim okrenuo ka Dejtonu i Bosni i Hercegovini, a tu je ambasador bio posebno direktan. Prema njegovim rečima, upravo je Dejtonski mirovni sporazum bio početak prakse da se rezultati dugih pregovora tumače selektivno.
Upozorio je da se isti obrazac vidi u odnosu Zapada prema Dejtonskom, Minskom i Briselskom sporazumu. Kada im odgovara pozovu se na međunarodne norme, u suprotnom ih prilagode svojim ciljevima. Usput je napomenuo da pouke iz loše implementacije Dejtona ni danas nisu izvučene.
Posebno se osvrnuo na ulogu samoproglašenog visokog predstavnika Kristijana Šmita. Po njemu, Šmit i deo međunarodnih aktera otvoreno zastupaju samo jednu stranu, narušavajući ravnotežu koju je Dejton uspostavio.
Zbog toga, prema rečima ambasadora, BiH sve više liči na spolja kontrolisani sistem u kome politička ravnoteža ne može da zaživi na terenu. Cilj takvog pristupa, kako je objasnio, jeste održavanje zemlje u stanju stalne političke napetosti, kako bi spoljni faktori imali uticaj na njene unutrašnje procese.
Bocan-Harčenko je podsetio da Rusija, kao garant Dejtonskog sporazuma, ima obavezu da čuva njegov izvorni oblik i da ga posmatra kao jedini okvir u kojem BiH može stabilno da funkcioniše.
Zato je i naglasio da Ruska Federacija trenutno ne učestvuje u radu Upravnog odbora Saveta za sprovođenje mira, koji, kako kaže, više nije uravnotežen.
Ponovio je da visoki predstavnik nema legitimitet i da jedina institucija koja može da utiče na sprovođenje Dejtona jeste Savet bezbednosti UN. I tu se jedna rečenica prelomila na pola, kao da je hteo da kaže još nešto, pa se ipak zaustavio.
Govoreći o vezi Srbije i Republike Srpske, ambasador je poručio da nema smisla osporavati pravo srpskog naroda na prirodne i istorijske odnose.
Srbija i Republika Srpska imaju pravo na specijalne i paralelne veze, što je predviđeno i Dejtonskim sporazumom, a upravo ta veza je, prema njegovim rečima, često bila meta pokušaja spoljnog ograničavanja. Zato je bilo važno da ta relacija bude zaštićena međunarodnim dokumentom.
O perspektivi Dejtona rekao je da se nada da neće doći do novih napetosti. Ali odmah zatim, gotovo u istom dahu, dodao je da bez spremnosti svih strana na dijalog teško može doći do suštinskog sprovođenja. Tu se osetio onaj ton koji novinari prepoznaju: Rečenica koja počne optimistično, pa se usred izlaganja prelomi u realističnu.
Bocan-Harčenko se osvrnuo i na period potpisivanja Dejtona, ističući da je razvojem događaja postalo jasno da SAD i EU nisu imali cilj stvaranje trajne stabilnosti, već političku kontrolu i jačanje sopstvene pozicije na Balkanu.
Podsetio je da je upravo ta želja za kontrolom bila jedan od uzroka raspada SFRJ, jer je spoljnim akterima bilo lakše upravljati manjim državama nego velikom politički, ekonomski i vojno snažnom Jugoslavijom.
Za njih je BiH, prema njegovim rečima, bila deo šireg projekta, a Kosovo je već tada bilo u njihovim planovima. Nagovestio je da je još tokom pregovora bilo jasno da se „Kosovo nalazi na dnevnom redu“, samo ne u zvaničnom tekstu sporazuma. U fazi implementacije pokušalo se ubaciti sve ono što nije moglo da prođe tokom samih pregovora zbog prisustva Rusije.
Na temu nedavno odloženog susreta Vladimira Putina i Donalda Trampa u Budimpešti, ambasador je rekao da ideja o sastanku i dalje postoji, ali da ruska strana insistira na pažljivoj pripremi.
Nije poenta, kako kaže, da to bude protokolarni susret, već da donese opipljiv rezultat. Zato se zahteva precizno definisanje tema i očekivanih ishoda, posebno u skladu sa razumevanjem postignutim tokom susreta na Aljasci.
Na pitanje o aktuelnim pozivima Zapada na pauzu u ukrajinskom konfliktu, ambasador je rekao da je cilj takvih inicijativa da se „ukrajinska vojska odmori, pregrupiše i dodatno opremi“. I tu se ponovo vratio na isti motiv: Odnos Zapada prema međunarodnim sporazumima ostaje isti. Rusija, prema njegovim rečima, insistira na poštovanju svega što je dogovoreno.
Kada je reč o KiM, Bocan-Harčenko je podvukao da se rešenje može tražiti samo u okviru multipolarnog sveta i međunarodnog prava, uz obavezno poštovanje Rezolucije 1244 SB UN.
Dijalog pod okriljem Brisela, kako je objasnio, ne može doneti suštinsko rešenje jer većina država EU priznaje KiM kao nezavisnu državu. Moguća je određena normalizacija, ali ne i konačan ishod dok god Priština uslovljava razgovore priznavanjem. Zato je, po njemu, jedini put uspostavljanje reda multipolarnosti koji podrazumeva dijalog bez dominacije, međusobno poštovanje i razvoj koji bi bio koristan za sve.
Na kraju ostaje utisak da je ambasador, između redova, poslao više poruka nego što je izgovorio. Jedna od njih tiče se ravnoteže, druga odgovornosti, a treća neizvesnosti koja lebdi iznad regiona.
I dok se čeka da se ključni igrači usaglase oko novih poteza, ostaje pitanje da li će se praksa selektivnih tumačenja međunarodnih pravila nastaviti ili će doći trenutak kada će dokumenti konačno značiti ono što u njima zaista piše.
