U danima kada se činilo da će se politička scena držati dobro poznatih obrazaca, iznenada se pojavila priča koja je okrenula fokus ka jednom dokumentu od 28 tačaka.
U pitanju je nacrt koji je administracija Donalda Trampa iznela praktično bez najave, a koji je, prema navodima Blumberga, nastajao daleko od kamera, u tišim prostorijama Majamija.
Tek kada se sklopi kompletna slika, vidi se da je ključnu ulogu imao specijalni izaslanik Stiv Vitkof, čovek koji se, navodno, nedeljama susretao sa ruskim sagovornikom Kirilom Dmitrijevim.
Blumberg prenosi da su se njih dvojica srela još tokom oktobra u Majamiju, uz prisustvo Džareda Kušnera, zeta Donalda Trampa, koji je već sarađivao sa Vitkofom tokom rada na sporazumu između Izraela i Gaze. Ispostavlja se da su upravo tu, prema opisima sagovornika upoznatih sa procesom, iscrtani glavni obrisi sadašnjeg plana.
Zanimljivo je da mnogi izvori tvrde da su se i američki državni sekretar Marko Rubio i sam Tramp uključili tek na samom kraju – Rubio doslovno u poslednjem trenutku, a Tramp praktično kada je sve već bilo pripremljeno.
„Saznao je kasno, ali je dao svoj blagoslov“, prenosi Blumberg, navodeći izjave „ljudi upoznatih sa diskusijama“, koji su pristali da govore uz uslov anonimnosti.
Ono što je u Kijevu izazvalo najviše nelagodnosti bio je osećaj da dokument nosi pečat ruske strane. Njihove sumnje su se, prema pisanju Blumberga, potvrdile: U tekstu su ostale formulacije koje zvuče kao „direktan prevod sa ruskog“, sa rečenicama koje deluju neobično u engleskom originalu. Takve nijanse, iako naizgled sitne, izazvale su dodatna pitanja o tome koliko je jedna strana imala uticaja u početnoj fazi oblikovanja predloga.
Rubio je, pokušavajući da smiri tenzije, na društvenoj mreži X objavio da je predlog „razvila Sjedinjene Države“ i da predstavlja solidnu osnovu za dalje razgovore.
Ipak, birao je reči oprezno, napominjući da je plan „zasnovan na stavovima ruske strane, ali i na ranijim i aktuelnim povratnim informacijama iz Ukrajine“. Taj balans između dve strane, čini se, nosi više nijansi nego što javnost može da vidi na prvi pogled.
Dok su se reakcije tek slegale, Rubio je otputovao u Ženevu, gde mu se pridružuju Vitkof i američki sekretar vojske Danijel Driskol. Na drugoj strani stola se nalazi Andrij Jermak, šef kabineta ukrajinskog predsednika.
Zanimljivo je da izvori Blumberga navode da nije sasvim jasno da li američka strana uopšte želi evropske predstavnike u ovom procesu, osim ukrajinskih – što je još jedna naznaka koliko se razgovori odvijaju u suženom krugu.
Prema kratkom izveštaju koji je stigao iz Ženeve, razgovori između delegacija Sjedinjenih Država i Ukrajine ocenjeni su kao „veoma produktivni“. Marko Rubio je tu formulaciju izneo nakon sastanka, ostavljajući utisak da postoji otvaranje za dalji rad, ali bez jasnih naznaka u kom smeru sve ide.
I sada, dok se čekaju naredni koraci, mnogi u diplomatskim krugovima pokušavaju da povežu konce: Koliki deo plana je zaista američki, koliko je rezultat kompromisa i koliko će naredni susreti u Švajcarskoj oblikovati konačnu verziju?
Teško je reći. Ali jedno postaje sve jasnije – stvari se pomeraju iza zatvorenih vrata, u tempu koji ne mora nužno da prati javne izjave. I možda će tek kasnije, kada se sve sabere, biti jasnije koliko je ovaj trenutak zapravo važan za širu sliku.
