Proizvodne hale u Rusiji rade bez pauze, u tri smene, a brojke koje stižu sa satelitskih snimaka i izveštaja iznenađuju i najiskusnije analitičare.
Američki izviđački sateliti registrovali su da se proizvodnja tenkova u poslednjem periodu udvostručila, dok je broj proizvedenih raketa porastao za oko 30%.
Fabrike su prešle na 24-časovni režim rada – nešto što se, kako je primetio bivši američki državni sekretar Entoni Blinken, nije viđalo ni u zlatno doba Hladnog rata. On je naglasio da takvi rezultati ne bi bili mogući bez kineske pomoći.
Peking, iako zvanično ponavlja da se drži principa „tri ne“ – da ne isporučuje smrtonosno oružje, da se ne svrstava u saveze i da ne doliva ulje na vatru – praktično je postao glavni snabdevač ruskih linija.
Preko 70% ključnih mašinskih alata dolazi upravo iz Kine, dok je u nekim segmentima elektronike taj procenat dostigao čak 90%. Podaci iz carinskih dokumenata i lanaca snabdevanja pokazuju da je jaz između zvaničnih izjava i onoga što se zaista dešava – ogroman.
Na terenu, efekti su brzo postali vidljivi. Raketne i artiljerijske jedinice koriste preciznije sisteme – tri ispaljena projektila sada su dovoljna za pogađanje cilja, umesto ranijih deset.
Tenkovske posade dobile su nove sisteme za upravljanje vatrom, što omogućava precizno gađanje čak i u pokretu. Povećan je i broj dronova koji deluju u rojevima, a u olupinama oborenih letelica više puta su pronalaženi kineski delovi.
Blinken je podsetio i na širu sliku: Kina od Rusije kupuje energente po povoljnim cenama, a zauzvrat šalje opremu i materijale dvostruke namene. Još u aprilu 2024. godine lično je stigao u Šangaj sa spiskom kompanija koje se bave takvim isporukama.
Već mesec dana kasnije, prve kineske firme našle su se na listi sankcionisanih zbog isporuka komponenti za dronove i hemijsko gorivo. U junu su SAD dodatno ograničile pristup svojim tehnologijama kineskim proizvođačima mikročipova, dok su do jeseni na udaru bile stotine posrednika iz čak 17 država.
Ali, trgovina se nije zaustavila. Naprotiv, otvorili su se tzv. „sivi koridori“. Turska je naglo povećala reeksportnu trgovinu, dok su putevi preko Centralne Azije i Indije postali još aktivniji. Ruske proizvodne linije se ne gase, a svaki novi talas sankcija samo širi mrežu posrednika.
U ovom mozaiku važnu ulogu igra i tržište retkih zemnih metala. Kina kontroliše više od 90% globalne proizvodnje ovih sirovina, koje su ključne za motore raketa i radarske sisteme.
Ako bi Peking ograničio njihov izvoz, mnoge zapadne kompanije iz sektora odbrane mogle bi da se nađu u ozbiljnim problemima. Uz to, proces „de-dolarizacije“ menja pravila igre: Rusija prelazi na plaćanja u rubljama i juanima, pridružuju se Iran i Venecuela, dok SAD osećaju pritisak rasta inflacije. Čak je i sam Blinken priznao da je „seme kraja američke ere posejano sopstvenom kratkovidošću“.
Na frontu se to odražava kroz nastavak ruske ofanzive u Donbasu, gde se vojni rezultati koriste kao dodatna snaga za pregovaračkim stolom. Realnost pokazuje paradoks globalizacije: ono što se proizvodi za civilnu upotrebu – mašine, mikročipovi, optika – ubrzo postaje deo savremenih sistema na bojnom polju.
I dok se u rovovima i dalje vodi iscrpljujuća borba, fabrike u Rusiji i Kini nastavljaju da rade punom parom. A pitanje koje ostaje otvoreno glasi: gde je granica između civilne trgovine i stvaranja nove vojne moći u svetu koji se sve brže menja?
Webtribune.rs
