Ne veruju ljudi u državu uopšte, dame i gospodo. U tome je problem. Precizno, vlasti ne veruju više ništa, jer već dvanaest godina gledaju kako ih besomučno laže, obmanjuje, izmišlja, spinuje, obećava pa ne ispunjava i samo ide dalje u nove i nove krugove opsena i obmana. A država nam tone i doslovno se rastače.
To se sada vidi i golim okom. Čaša je očigledno prelivena sa Rio Tintom. Zašto? Ćutali smo kad su zarobili i prisvojili medije i krenuli da nam truju mozak po vulgarnom binarnom modelu – mi radimo sve odlično, prvi put u istoriji, a sve što ne valja zakuvali su vam ovi pre nas.
Ćutali smo kad su počeli da nam ruše institucije, jednu po jednu. Jedina institucija u državi Srbiji sad je predsednik države Srbije. Bez njega se ni klima uređaji u porodilištima, na 40 stepeni Celzijusovih, ne mogu ugraditi. Ako to nije bolesno i nenormalno, onda bolesno i nenormalno ne postoji.
Ćutali smo kad su krenuli da nas mahnito zadužuju, bez ikakve kontrole i suvislog objašnjenja. Jedina nezavisna kontrolna institucija koja je radila analize trošenja javnog novca i davala uvek, bez izuzetka, dobronamerne sugestije, ostala je bez svog prvog čoveka, Pavla Petrovića. Odlukom vlasti, nije mu produžen mandat. Reč je o Fiskalnom savetu.
Malo smo se bunili kad su uzurpirali državno zemljište, stotine hektara, krenuli da grade monstrum zgradurine u obliku čuvenog Beograda na vodi i od njega napravili mašinu za sopstveno bogaćenje.
Grad Beograd i njegovi građani od tog posla vajdu nisu videli, a po svemu sudeći grad će imati enormne troškove za komunalno opremanje i infrastrukturu za te nakaze gde im mesto nikada ranije nije bilo planirano.
I povrh svega sad dolazi priča sa Rio Tintom. Obećava nam se Eldorado, svi će tamo da voze ferari, neće znati šta će od para. Samo zato što su imali sreće da žive baš u području u kome ima litijuma, te savremene nafte i zlata. Drugi će da kopaju, oni će samo da uživaju. Ko to ne bi želeo? Ko u to ne bi poverovao? Posebno kad obećava predsednik lično.
Ugledni ekonomista Boško Mijatović za Radar je lepo izračunao: po sadašnjim cenama litijuma koja je u padu, Rio Tinto bi godišnje prihodovao 615 miliona evra. Od toga bi Srbija inkasirala bednih 31 milion evra na ime rudne rente.
Doduše, tu treba dodati i plate ljudi koji bi radili, poreze, zarade raznih dobavljača, ali sve u svemu sasvim nedovoljno u poređenju sa potencijalnom štetom. A ako je ta šteta zagađenje zemlje i vode, nema para koje to mogu da nadomeste. Jer ključni resursi bez kojih se ne može živeti upravo su to – zemlja, voda i vazduh.
Možda bi ljudi i verovali obećanjima da će zagađenje biti minimalno, uostalom ni rudarenje nije nepoznata i nenormalna grana privrede, da nisu sto puta do sada obmanuti. Ne da im mira pitanje – koja je cena tog Eldorada? Ko im garantuje da Rio Tinto neće zatrovati zemlju i vodu i učiniti ih neupotrebljivim ne samo sada, nego i za mnoge buduće generacije? Niko.
Ni svemoćni predsednik ništa ne garantuje, eto nije do njega, nego traži garanciju od EU i nemačkog kancelara Olafa Šolca. Pošto ionako odlazi, nadao se predsednik, Šolc može da garantuje, šta ga košta.
Ali Šolc nije hteo, nego će, kaže, da pita Rio Tinto. Ali ni Rio Tinto neće da daje garancije, pošto neko i ovde može da ga tuži jednog dana za milijarde odštete. Upravo na jesen počinje suđenje sa tužiocima iz Papue Nove Gvineje zbog „istorijske, ekološke i društvene štete“ koju je tamo napravio Rio Tintov rudnik bakra.
Na stranu pitanje kako predsednik jedne, bar formalno, još uvek suverene države traži garancije u svojoj zemlji od kancelara druge države ili od EU. To više nije iznenađenje, raznih smo se poniženja nagledali. Reč je o tome da upravo taj potez, jasnije nego išta drugo do sada, pokazuje da nikakvih garancija nema, niti će ih biti.
Ljudi to jasno vide i ako su se oko nečega udružili i levi i desni, i komunisti i četnici, i rusofili i evropejci, i građani i seljaci, onda je to jednostavna poruka sažeta u dve reči – „nećete kopati“.
Vlast i njene službe sasvim očigledno pokušavaju da upravo na ovim razlikama zavade i podele protivnike kopanja litijuma i okrenu ih jedne protiv drugih pa da nastave posao, ali to za sada slabo ide. Razlike na stranu, interes je svima zajednički, kao što je očigledno i fundamentalno nepoverenje prema ovoj vlasti i njenim dobrim namerama.
Institucije su uništene, o svemu odlučuje jedan čovek kome je jedini prioritet da ostane na vlasti i jasno je da će sve učiniti da kupuje vreme dokle god to može. Za cenu neće da pita.
Jasno je i da stranim interesima niti može niti sme da se suprotstavi, on sam najbolje zna zašto. Možda to i nije, ali ovako sa strane izgleda kao ucenjen čovek koji nema kud.
E tu se njegovi i interesi države Srbije dramatično razilaze. Naš je interes da opstanemo i nastavimo život i posle Aleksandra Vučića. Institucije ćemo morati ponovo da gradimo, osnovne društvene vrednosti ćemo morati ponovo da uspostavljamo, dugove ćemo morati da vraćamo, siromaštvo ćemo morati da trpimo, sve u svemu, cenu ove zablude ćemo morati da platimo i to je u redu. Ali ako se bez ikakve kontrole, isključivo u interesu stranog kapitala prekopa i zatruje pola Srbije, ta se šteta ne može popraviti.
Predsednik nam preti, ili nam se žali, ko bi ga znao, da ćemo Rio Tintu morati da platimo milijardu dolara odštete ako mu ne dozvolimo eksploataciju litijuma. Pa dobro predsedniče, šta je to u odnosu na onih 18 milijardi koje nameravate da slupate na Ekspo 27 i „skok u budućnost“ u naredne tri godine? Da li ste nas pitali pristajemo li mi na to? Niste predsedniče, niste nas ništa pitali, sami ste odlučili.
A odštetu, o kojoj nam predsednik priča, Rio Tinto može dobiti samo ako se država ponaša svojevoljno, kao što je recimo bio i potez vlade da pre izbora 2022. godine stavi van snage Prostorni plan za eksploataciju litijuma.
Država može da odbije Rio Tinto iz niza opravdanih razloga i da pri tom ne mora da plati ni evro odštete, samo ako poštuje propise i vodi računa o ekološkim i svim drugim aspektima.
Ovo, shvatate, nije tekst o Rio Tintu. On radi svoj posao, nemilosrdno izvlači profit i za sobom ostavlja tragove u državama koje su ga pustile da rudari bez adekvatne kontrole i zaštite životne sredine.
On neće trošiti ni suvišnog centa na zaštitu životne sredine ako ne mora. A što je stroža zaštita, veći su mu troškovi i manja isplativost. Ovo je tekst o nama.
Da li će Rio Tinto prekopati Srbiju a nama kako bude, ili će nam ipak pomoći da se najzad spasemo i vratimo svoju državu, na nama je ta odluka.
(N1)
Najnovije i najvažnije vesti i analize na našem Telegramu – Prijavi se
