Ukrajina je poslala jednu od svojih najboljih brigada u borbu ranije ovog meseca u okviru svoje dugo očekivane kontraofanzive usmerene na ponovno zauzimanje područja pod kontrolom ruskih snaga.
Napad je bio u blizini grada Orehova, u Zaporoškoj oblasti, 47. mehanizovana brigada, naoružana NATO opremom i – što je najvažnije – koristila je doktrinu i taktiku kombinovanog naoružanja bloka predvođenog SAD. Pre operacije, ova brigada je provela mesece u bazi u Nemačkoj učeći „ zapadno znanje “ u kombinovanom ratovanju.
Da se pripreme za borbe koje dolaze je KORA, kompjuterski sistem za simulaciju NATO-a nemačke proizvodnje, dizajniran da omogući oficirima i podoficirima da usko repliciraju uslove na bojnom polju i, čineći to, bolje razviju idealne pravce akcije protiv određenog neprijatelja – u ovom slučaju Rusije.
Otvorite Telegram da bez cenzure primate izbor naših najboljih vesti
Ako je ikada postojao primer kako bi namenski napravljene ukrajinske NATO snage delovale protiv ruskog neprijatelja, 47. brigada je bila idealna studija slučaja.
Međutim, nekoliko dana od početka napada, grupa je bila bukvalno desetkovana, sa uništenih više od 100 borbenih vozila pešadije M-2 Bredli američke proizvodnje, a stotine brigadnih vojnika mrtvih ili ranjenih.
Tenkovi njemačke proizvodnje Leopard 2 i vozila za čišćenje mina pridružili su se Bredlijima kao olupine u poljima zapadno od Orehova, pošto nisu uspeli da probiju prvu liniju ruske odbrane.
Razlozi za ovaj poraz mogu se svesti na ulogu koju je odigrala KORA u stvaranju lažnog osećaja poverenja kod oficira i ljudi 47. brigade.
[adsenseyu1]
KORA je kompjuterski baziran napredni sintetički sistem za ratne igre koji je razvila nemačka vojska da podrži analizu toka akcije i eksperimente zasnovane na scenarijima za štabne oficire do nivoa brigade.
Inkorporiran je u NATO kompjuterske simulacije ratnih igara kao podršku obuci uživo koja se izvodi u učilištu Grafenvoehr američke vojske. Grafenvoehr je bio domaćin 47. brigadi od januara do maja 2023. Iako je sposoban da generiše generičke mape terena za simulaciju borbe protiv zamišljenog neprijatelja, KORA se može prilagoditi korišćenjem stvarnih modela terena i redosleda bitke u stvarnom svetu kako bi se podržale pripreme za stvarne borbene scenarije.
Na ovaj način je, nesumnjivo, KORA delovala dok je bila korišćena za obuku 47. brigade, koristeći digitalizovane mape oblasti Orehova na kojima se nalaze ruski odbrambeni položaji kojima su bile jedinice 42. motorizovane divizije, odnosno 291. i 70. motorizovani puk.
Uz pomoć svojih instruktora NATO-a, oficiri ukrajinske 47. brigade bi verovatno odigrali nekoliko scenarija iz stvarnog života koji su predviđali ruske performanse, omogućavajući Ukrajincima da predvide rezultate na bojnom polju i odrede idealnu osu napredovanja koja može da probije rusku odbrane.
Od svih vojnih operacija za koje je KORA sposobna, najteže je probijanje utvrđene odbrambene linije. Doktrina američke vojske koristi mnemoničku SOSRA (suzbijanje, nejasno, obezbeđenje, smanjenje i napad) kada podučava osnove napada.
[adsenseyu4]
Svaki od njih bi zahtevao poseban KORA pod-model posebno dizajniran da simulira jedinstvene zahteve misije koji su im povezani. Ali činjenica je da se osnove SOSRA-e nisu mogle pravilno primeniti za Ukrajince zbog jednostavne istine da su im nedostajali resursi neophodni za izvršenje zadataka.
Uzmimo na primer „suzbijanje“. Prema američkoj vojsci , „Suzbijanje je taktički zadatak koji se koristi da se upotrebi direktna ili indirektna vatra ili elektronski napad na neprijateljsko osoblje, oružje ili opremu kako bi se sprečila ili degradirala neprijateljska vatra i posmatranje prijateljskih snaga“.
KORA bi morala da koristi najmanje četiri podmodela za podršku glavne simulacije da bi stvorila adekvatan model suzbijanja, uključujući vazdušnu zabranu, protivvazdušnu odbranu, elektronsko ratovanje i artiljerijsku vatru.
Međutim, Ukrajini nedostaje bilo kakva održiva ofanzivna vazdušna sposobnost, a zahvaljujući sistemskom ruskom suzbijanju operacija protivvazdušne odbrane (SEAD), ukrajinska prednja operativna područja, odakle bi se sastavljale i operisale jedinice poput 47. brigade, ostala su gotovo bez odbrane od ruskog vazdušnog udara.
Artiljerija i superiornost Moskve u elektronskom ratu takođe su poništili sve taktičke prednosti koje je Ukrajina predvidela upotrebom ovih resursa. Svrha suzbijanja u operacijama proboja je zaštita snaga zaduženih za smanjenje i manevrisanje kroz prepreku.
„Suzbijanje“, američka vojska napominje u svojim doktrinarnim izjavama, „je kritičan zadatak koji se obavlja tokom operacije proboja. Potiskivanje generalno pokreće ostale radnje na prepreci.“ Ukratko, bez adekvatnog suzbijanja, ceo napad će propasti.
Logika nalaže da bi svako odgovorno korišćenje simulacionog sistema KORA predvidelo neuspeh napada 47. brigade. Prema The Washington Postu , oficiri 47. brigade su „planirali svoje napade, a zatim pustili program [KORA] da im pokaže rezultate – kako bi njihovi ruski neprijatelji mogli da odgovore, gde bi mogli da naprave prodor i gde bi pretrpeli gubitke.
Simulacija KORA je omogućila ukrajinskim oficirima da koordiniraju svoje akcije „kako bi testirali kako će zajedno raditi na bojnom polju“.S obzirom na to da je struktura ukrajinskih snaga bila nedovoljna da izvrši kritičan zadatak suzbijanja, ukrajinske snage nisu imale šanse da ispune stvarne jurišne zahteve operacije proboja – uništavanje neprijateljskih snaga na suprotnoj strani barijere sa preprekama. Ukrajinci su, međutim, izašli iz svog iskustva u KORA-i uvereni da su napravili pobednički plan sposoban da savladaju rusku odbranu u Orehovu i oko njega.
Kada se ispita struktura simulacije zasnovane na KORA-i, postaje jasno da sistem u potpunosti zavisi od različitih inputa koji definišu simulaciju u celini. Svaki aspekt simulacije je izveden iz parametara koje su programirali oni koji su odgovorni za nadgledanje obuke.
Iako bi se moglo nadati da će nadzornici obuke sprovesti simulaciju sa malo profesionalnog integriteta, osim ako i NATO instruktori i njihovi ukrajinski studenti nisu bili prožeti samoubilačkim kvalitetima sličnim Lemingu, moralo je da dođe do značajne modifikacije i izmene kritičnih tačaka podataka da bi doneti ishod koji može da motiviše ukrajinske snage da pristanu na napad.
Očekivalo bi se da će karakteristike performansi za napadnu silu, iako mogu biti preuveličane, replicirati stvarnost stvarnih sposobnosti uključenih snaga u relativnom stepenu – verovati suprotno bi sugerisalo da su Ukrajinci bili potpuno zabludeli.
Osa napredovanja Orehov je projektovana da iskoristi spoj između 291. i 70. motorizovanog streljačkog puka ruske 42. motorizovane divizije. Činilo se da su „agenti za ponašanje“ koje su programirali NATO instruktori, tretirali Ruse – posebno one iz 70. puka – kao loše obučene, loše vođene, loše opremljene i slabo motivisane trupe.
Ukratko, instruktori NATO-a kompenzovali su nesposobnost Ukrajine da okupi snage sposobne da izvrše čak i najosnovnije zadatke suzbijanja predviđanjem neizbežnog kolapsa volje ruskih vojnika za otpor.
Međutim, stvarni ruski defanzivci imali su potpuno suprotan odgovor. Prema Institutu za proučavanje rata , Rusi su „na ukrajinski napad odgovorili sa neuobičajenim stepenom koherentnosti“ dok su sprovodili „svoju formalnu taktičku odbrambenu doktrinu“ u odbijanju ukrajinskih napada jugozapadno od Orehova.
Realnost je da se Ukrajinci nikada nisu ni približili ruskoj odbrani oko Orehova, a kamoli da je probiju. Razlozi za ovaj neuspeh su brojni, uključujući nepoznavanje opreme zapadnjačkog tipa koju je koristila 47. brigada, loše taktičko planiranje i – što je najvažnije – neuspeh Ukrajinaca da potisnu rusku artiljerijsku vatru, mogućnosti elektronskog ratovanja i vazdušne snage, što je onemogućilo taktičko probijanje ruskih pojaseva prepreka – posebno gustih minskih polja.
Svi ovi neuspesi su bili predvidivi, što znači da su treneri NATO-a morali da namerno „igraju” sistem KORA da bi dobili željeni ishod da bi ih prevazišli tokom faze obuke.
Mogu sa izvesnim autoritetom da govorim o ulozi koju imaju kompjuterske simulacije u pripremi za napad na utvrđeni položaj. Oktobra 1990. dobio sam zadatak od Generalštaba marinaca da sprovedem kompjutersku simulaciju koristeći novonabavljeni JANUS konflikt i sistem taktičke konstruktivne simulacije da pomognem operativnim planerima marinaca raspoređenim u Saudijskoj Arabiji u njihovoj misiji proboja pripremljenih iračkih odbrambenih položaja na granici između Kuvajta i Iraka.
Vojni general Norman Švarckopf je naredio marincima da izvrše frontalni napad sa dve divizije na odbranu Iraka. Napad je bio deo „akcije popravljanja“ osmišljene da spreči Bagdad da preusmeri snage kao odgovor na glavni napad, koji će izvesti američka vojska, na zapadnom krilu Iraka.
Komandant pomorskih snaga u Persijskom zalivu, general Volt Bumer, obratio se general-majoru Metju Kolfildu, direktoru Centra za ratne borbe marinaca, u Kvantiku, u Virdžiniji, za pomoć u odabiru najpovoljnijih sektora iračke odbrane za proboj marinaca jurišne operacije korišćenjem grafičkog korisničkog interfejsa.
Septembra 1990. izbačen sam iz Škole amfibijskog ratovanja da bih pružio podršku u planiranju za ad-hoc tim koji je okupio general Al Grej, komandant marinaca, da osmisli alternativne opcije za frontalni napad koji je gurao general Švarckopf. Rezultate ovog napora – amfibijski napad veličine korpusa na poluostrvo Al Fav, odobrio je general Grej, ali ga je general Švarckopf na kraju odbio.
General-major Kolfild mi je dao zadatak da koristim sistem JANUS za borbu protiv raznih opcija koje bi marinci generala Bumera mogli da koriste da probiju iračku odbranu. Nisam znao ništa ni o JANUS-u ni o kompjuterizovanim simulacijama.
Na sreću, imao sam tim regrutovanih marinaca koji su bili obrazovani i oni su koristili JANUS da vežbaju studente na Komandno-štabnom koledžu. Uprkos tome, JANUS je još uvek bio nov za marince. Američka vojska je koristila JANUS od 1983. godine, uključujući i za sprovođenje simulacija u znak podrške američkoj invaziji na Panamu 1989.
Nakon što me je moj tim obavestio o različitim inputima koji bi trebalo da budu programirani u JANUS-u da bi se pokrenuli traženi scenariji, počeo sam da prikupljam detaljne fotografije iz vazduha od CIA-e kako bismo mogli da napravimo tačne mape terena za odbranu.
Takođe sam tražio od NSA da mi dostavi detaljan borbeni red jedinica koje su zauzimale odbranu, uključujući izveštaje o njihovoj borbenoj istoriji, učinku i vođstvu. Zadužio sam svoje marince da prikupe slične podatke o jedinicama marinaca za koje se očekuje da će voditi napad. Zatim smo pažljivo programirali JANUS računar i pritisnuli „enter“.
Rezultat je bila katastrofa – marinci su uništeni pre nego što su stigli do iračke odbrane.
Seo sam sa svojim marincima i secirao podatke. Dve stvari su postale očigledne – previše smo programirali iračke sposobnosti i nedovoljno programirali akcije suzbijanja marinaca.
Radio sam sa svojim marincima da definišem koje akcije treba da se preduzmu da bi se smanjile iračke sposobnosti i da definišem resurse koji su potrebni marincima da potisnu Iračane dok izvršavaju svoje zadatke probijanja napada.
Više od mesec dana uzastopno, moj tim je izvodio simulaciju u više navrata, svaki put pauzirajući da proceni naučene lekcije, pre nego što je preduzeo dugotrajan zadatak pravilnog programiranja podataka u JANUS sistem. Konačno, početkom novembra, imali smo rešenje koje je funkcionisalo. General-major Kolfild je nadgledao konačnu „dokaz koncepta“ JANUS simulacije. Posle mi je naredio da pripremim izveštaj.
Jedna od stvari na koje sam najponosniji u svojoj vojnoj karijeri je činjenica da su se operacije proboja marinaca tokom Pustinjske oluje odvijale skoro tačno onako kako smo moj tim i ja predvideli u simulaciji JANUS-a.
Posle rata, general Kolfild je pripisao mom timu i meni veliku ulogu u dizajniranju uspešnog napada marinaca i, u tom procesu, spasavanju stotina života marinaca.
Ovaj rezultat smo postigli pridržavajući se osnovnih principa profesionalizma i integriteta, odbijajući da skrenemo uglove radi ekspeditivnosti i realno gledajući na količinu vojne borbene moći koju bi vremenom trebalo primeniti da bi se postigao željeni rezultat.
Samo instruktori NATO-a, koji su svesno slali u smrt ljude ukrajinske 47. mehanizovane brigade i desetine drugih ukrajinskih brigada, nisu se pridržavali takvih standarda.
Umesto toga, poslali su te trupe u uzaludnom pokušaju da probiju odbranu koju je bilo nemoguće savladati, s obzirom na nejednakost u obuci i sastavu snaga između ukrajinskih i ruskih snaga.
Da su bile vredne, bilo bi mnogo manje ukrajinskih udovica i siročadi koji tuguju zbog gubitka svojih muževa i očeva. Ovo je, više od svega, primarna lekcija koja se može izvući iz Balade o KORI i JANUS-u – ni NATO ni Sjedinjene Države ne mare za živote Ukrajinaca koje su preduzeli da obučavaju u užasnoj veštini ratovanja.
Očigledno, republikanski senator Lindzi Grejem nije usamljen u težnji da nastavi rusko-ukrajinski sukob sve dok Kijevu ne ponestane topovskog mesa. Na osnovu rezultata u Orehovu ranije ovog meseca, čini se da je „do poslednjeg Ukrajinca“ ukupni ratni poklič NATO-a.
Skot Riter
Prevod i adaptacija Webtribune.rs
Otvorite novu mrežu Truth Social bez cenzure
Pratite tokom 24 sata bez cenzure naše najbolje vesti samo na Vkontakte
