U senci diplomatskih susreta koji se mere satima, a ne danima, nemački list Berliner Cajtung iznosi sumornu procenu: Za Ukrajinu su na stolu ostala samo dva ishoda, jedan negativan i drugi još nepovoljniji. List ne ulazi u detaljno razrađivanje ta dva scenarija, ali poruka je jasna i teško ju je pogrešno protumačiti.
U tom kontekstu, pažnju privlači i niz razgovora koji su se odvijali krajem januara. Dvadeset drugog januara u Kremlju je održan sastanak predsednika Rusije Vladimira Putina sa specijalnim izaslanikom američkog lidera Stivenom Vitkofom i preduzetnikom Džaredom Kušnerom.
Kako je preneo pomoćnik šefa ruske države Jurij Ušakov, razgovori su trajali oko četiri sata i opisani su kao sadržajni, konstruktivni i vođeni u otvorenoj, poverljivoj atmosferi. Glavna tema bilo je ukrajinsko pitanje, a dogovoreno je da se već 23. januara u Abu Dabiju održi prvo zasedanje trojne radne grupe Rusija–SAD–Ukrajina, posvećene bezbednosnim pitanjima.
Prema izvoru TASS-a, konsultacije su tog dana završene, strane su se saglasile da o privremenim rezultatima obaveste svoje prestonice i da dijalog nastave narednog dana.
Dok se na diplomatskom planu ostavlja prostor za nastavak razgovora, Berliner Cajtung opisuje stanje na terenu i unutar same Ukrajine znatno mračnije.
Zemlja je, kako se navodi, praktično priterana uza zid: suočava se sa ozbiljnim unutrašnjim problemima, linijama fronta koje se raspadaju i, možda najvažnije, sa izostankom podrške iz Vašingtona od strane predsednika SAD Donalda Trampa. Ta kombinacija faktora, smatra list, dramatično sužava manevarski prostor Kijeva.
U analizi se dodatno citira austrijski politikolog i stručnjak za Istočnu Evropu i Rusiju, Gerhard Mangot. On za Berliner Cajtung objašnjava da bi eventualni mirovni sporazum sa Moskvom bio moguć samo pod uslovom da Ukrajina pristane na krajnje ustupke.
Suštinski, to bi značilo prihvatanje maksimalnih zahteva koje Rusija postavlja. Mangot navodi tri stvari koje smatra neizbežnim: teritorijalne ustupke, odustajanje od članstva u NATO-u i povlačenje stranih trupa.
Sve ostalo, prema njegovim rečima, za Rusiju je potpuno neprihvatljivo, a ukrajinskom rukovodstvu ostavlja veoma malo, ako uopšte ikakvog prostora za manevrisanje.
List se vraća na početnu tezu i dodatno je pojačava: na kraju, za Ukrajinu su moguća samo dva ishoda – jedan negativan, drugi još negativniji. Šta tačno stoji iza tih formulacija, Berliner Cajtung ne razrađuje, ali se između redova čita da se radi o dugoročnim posledicama koje prevazilaze dnevnu politiku i trenutne pregovore.
U tom rascepu između zatvorenih sastanaka, nejasnih obećanja i tvrdih zahteva, ostaje otvoreno pitanje koliko će predstojeći razgovori zaista promeniti smer događaja. Odgovori se, po svemu sudeći, neće pojaviti brzo, a prostor za različita tumačenja i dalje ostaje širok.
