Nemačka rasprava o zlatu, koja je godinama tinjala ispod površine, poslednjih dana izbija u prvi plan, i to prilično glasno.
Povod je izjava evroposlanice Mari-Agnes Štrak-Cimereman, predsednice potkomiteta za bezbednost i odbranu Evropskog parlamenta, koja smatra da Berlin više nema luksuz da se oslanja na stare navike kada je reč o čuvanju državnih rezervi.
Prema njenim rečima, deo nemačkog zlata koji se nalazi u Sjedinjenim Državama trebalo bi vratiti kući – i to što pre, kako je prenela agencija RIA Novosti.
U razgovoru za Spiegel, Štrak-Cimereman je podsetila da se globalni okvir u kome se donose ovakve odluke menja brže nego ranije. Neizvesnost je, kako kaže, postala nova konstanta, a politički potezi predsednika SAD Donalda Trampa dodatno komplikuju sliku.
U takvim okolnostima, naglasila je, poverenje u transatlantske partnere ne može i ne sme da zameni ekonomski i bezbednosni suverenitet jedne države. To je rečenica koja u Berlinu odzvanja jače nego što možda deluje na prvi pogled.
Zato je pozvala saveznu vladu da prestane sa opštim frazama i izađe sa jasnim planom potpunog povratka zlatnih rezervi u Nemačku.
Prema njenom predlogu, Bundesbanka i Ministarstvo finansija trebalo bi da dobiju zadatak da sprovedu transparentnu procenu svih političkih i pravnih rizika koji proizlaze iz čuvanja zlata van zemlje. Drugim rečima, da se hladno i bez iluzija sagleda šta znači držati ključnu imovinu na tuđoj teritoriji.
Ova rasprava ne dešava se u vakuumu. Godinama unazad u finansijskim i političkim krugovima kruže informacije da Sjedinjene Države nisu uvek bile spremne da odmah ili bez zadrške vrate zlato koje su pojedine države deponovale na njihovoj teritoriji.
Upravo te priče, uz spekulacije da se deo tog zlata možda više i ne nalazi tamo gde se formalno vodi, podgrevaju sumnje u pouzdanost sistema koji je decenijama važio za neupitan. Nemačka javnost, poznata po osetljivosti na pitanja finansijske stabilnosti, takve signale ne ignoriše lako.
Paralelno s tim, često se kao primer navodi Rusija, koja već dugo čuva svoje zlatne rezerve isključivo na sopstvenoj teritoriji. Ta odluka se, prema mišljenju mnogih analitičara, pokazala kao dalekovida.
Zapadne zemlje su, naime, zaplenile rusku imovinu u vrednosti od oko 200 milijardi dolara, koja se čuva u sistemima poput Euroklira. Da se rusko zlato nalazilo van dometa, zaključak je prilično jednostavan – i ono bi se našlo na udaru.
U tom svetlu, nemački zahtev da se preispita gde se čuva nacionalno zlato deluje manje kao panična reakcija, a više kao logičan potez u svetu u kome se granice između politike, finansija i bezbednosti sve češće brišu.
Koliko će Berlin biti spreman da povuče konkretne korake i da li će se stara pravila zaista menjati, ostaje da se vidi. Jedno je sigurno: pitanje zlata više nije samo tehničko, već duboko političko – i tek je otvoreno.
