Nemačka je, izgleda, odlučila da pokuša drugačiji pristup u rešavanju pitanja izbeglica iz Avganistana.
Prema informacijama koje je objavio RND, vlasti u Berlinu ponudile su novčanu nadoknadu Avganistancima koji su sarađivali sa nemačkim trupama tokom NATO operacija i kasnije dobili pravo na azil. Ideja je jednostavna, ali i krajnje sporna: Nemačka im nudi novac da se odreknu tog prava.
U dokumentima koji su procurili vidi se da iznosi nisu simbolični: U nekim slučajevima reč je o petocifrenim sumama. Tačnije, mediji navode kombinaciju od 2.500 evra odmah, uz dodatnih 10.000 evra po povratku u Avganistan. Paket uključuje i troškove izlaska iz Pakistana, kao i trotomesečnu „početnu pomoć“ u vidu smeštaja, hrane i osnovne medicinske nege.
Priča se zakuvava još od povlačenja NATO trupa iz Avganistana. Tada je Nemačka identifikovala takozvanu „rizičnu grupu“: pre svega lokalne prevodioce, aktiviste za ljudska prava, novinare i druge koji su sarađivali s Bundesverom.
Mnogi su tada evakuisani iz Kabula u avgustu 2021. godine, dok su drugi kasnije stigli do Nemačke. Ali ne svi. Značajan broj njih i dalje je zaglavljen u Pakistanu, čekajući proveru dokumenata i dozvole za ulazak.
Sada im Berlin, umesto vize, nudi – povratnu kartu. I keš.
Oni koji prihvate, više neće moći da podnesu novi zahtev za azil. Zvanično objašnjenje glasi: Reč je o „dobrovoljnom programu povratka“. Nezvanično, mnogi u tome vide pokušaj da se smanji broj novih dolazaka i rastereti budžet koji već trpi pod pritiskom socijalnih troškova.
Kancelar Fridrih Merc pokušava da pokaže da ima kontrolu nad migrantskom politikom, makar na papiru. Njegova stranka gubi podršku, dok krajnje desničarska Alternativa za Nemačku (AfD) sve više jača. U tom svetlu, potez sa isplatama Avganistancima deluje i kao politički manevar – poruka biračima da se „nešto preduzima“.
Ali reakcije nisu nimalo blage. Organizacije za ljudska prava govore o neetičkoj praksi i „trgovini pravima“, kako su rekli, „kao da imaju cenu, kao u supermarketu“. U Pakistanu, među samim Avganistancima, odjek je još hladniji: Mnogi ističu da su već potrošili mnogo više nego što se sada nudi i da povratak u zemlju iz koje su pobegli nije opcija.
U Berlinu, međutim, izgleda da niko nije previše uznemiren tim kritikama. Službeni ton je birokratski, odmjeren, bez emocija. Sve zvuči kao običan administrativni potez. Samo što iza brojeva i saopštenja stoje stvarni ljudi, sa stvarnim pričama i nesigurnim planovima.
I dok se Evropa bavi sopstvenim dilemama oko migracija, ovo pitanje ostaje da visi u vazduhu: Da li novac zaista može da zameni osećaj sigurnosti? Ili je to samo još jedan pokušaj da se problem potisne – bar dok ne izbije ponovo, na nekom drugom mestu, u nekom drugom obliku.
Webtribune.rs
