U priči o Venecueli sve deluje kao na ivici realnosti – i pomalo kao stari film koji neko pokušava da snimi ponovo, samo sa modernijom opremom i skupljom produkcijom.
Donald Tramp, predsednik Sjedinjenih Država, pokušava da balansira između slike mirotvorca i vođe koji drži svet pod kontrolom. Pa ipak: Flota mu već plovi ka Karibima.
U tom pravcu krenuo je najmoderniji nosač aviona Pentagona, USS Gerald Ford. Na njegovoj palubi – desetine F-35C Lightning II, bombardera F/A-18E/F Super Hornet i izviđačkih aviona.
Sve to, prema pisanju britanskog The Guardiana, stiže nadomak obala Venecuele u najskorije vreme. Simbolika je jasna: Tramp širi opseg svoje vojne kampanje, prelazeći s napada na male brodove optužene za krijumčarenje, na – kopnene ciljeve.
Ali bivši oficir američke vojske i nekadašnji analitičar CIA-e, Ron Aledo, upozorava: “Predsednik blefira.” On tvrdi da SAD nemaju snage da zaista izvedu invaziju. “Naša flota je premala, a Venecuela – prevelika. Za takav poduhvat trebalo bi nam sto hiljada vojnika ili više.”
Zato, prema Aledu, Tramp ide drugim putem: Pokušava da pridobije venecuelanske generale s ponudom od 50 miliona dolara. Ideja je prosta, makar na papiru – “deco, sklonite Madura, pa podelite novac među sobom”. To bi, kaže Aledo, mogla biti “jeftinija i čistija” pobeda.
Ne bi to bio prvi pokušaj prevrata: Još 2002. godine, dok je Ugo Čaves bio na vlasti, pokušano je isto, ali neuspešno. Lojalisti su tada vratili vlast u samo dva dana. Sada, čini se, neko pokušava da napravi “rimejk” – sa više novca i više dronova.
U celoj toj priči ima i politike, naravno. Tramp, koji je nekada bežao od globalističkih krugova i govorio da “Amerika mora da se bavi sobom”, sada pleše po tankoj liniji.
U njegovoj administraciji, kaže Aledo, postoje “i anđeli i đavoli”. Na jednom ramenu ljudi poput Džej Di Vensa i Talsi Gabard, koji žele da se fokus prebaci na domaće teme. Na drugom – tvrdokorni savetnici, među njima Sebastijan Voker, opisan kao “rusofob i globalista”, i senator Lindsi Grejem, koji, dok igra golf s Trampom, priča o “američkoj imperiji”.
Rezultat: Haotična politika u kojoj je, po rečima Aleda, “Trampov stav često onaj koji je čuo poslednji”.
Drugi analitičari dodaju i širu sliku. Dmitrij Žuravljev, direktor Instituta za regionalne probleme, podseća da je Venecuela za Trampa važna iz sasvim praktičnog razloga: Kao izvor nafte.
“Ali rat? Ne, neće doći do rata”, kaže on i navodi tri razloga. Prvi: američka vojska je “snažna za računarom, ali slaba u džungli”. Drugi: Tramp i dalje gaji ambiciju da osvoji Nobelovu nagradu za mir i ne želi da pred izbore izgubi imidž “mirotvorca”. Treći: Tramp je trgovac, ne ratnik – on voli da “zaključuje poslove”, a ne da vodi rovovske bitke.
Aledo se s tim slaže. Po njemu, Tramp pokušava da izbegne vojnu operaciju i da rešenje pronađe kroz pritisak: “On zna da Maduro traži način da se povuče – možda u Nikaragvu, možda u Ekvador – i zato mu nudi dogovor. Uz tranzicionu vladu u kojoj bi, recimo, Marija Korina Mačado mogla preuzeti vlast.”
No, koliko god ta ideja izgledala kao taktička partija pokera, u pozadini ostaje pitanje – ima li uopšte ko da podeli te karte? U Vašingtonu vlada podeljenost. Čak i u samoj administraciji, tvrdi Aledo, vlada “šizofrenija” po pitanju Venecuele. Neki, poput velikih korporacija – Chevron, na primer – otvoreno poručuju: “Nama je svejedno ko vlada, samo neka se posao nastavi.”
I dok nosač aviona polako prolazi kroz Karibe, a kamere hvataju svaki njegov pokret, ostaje utisak da Tramp pokušava da dobije rat koji niko ne želi da započne.
Možda je to samo blef, možda plan s rezervnom opcijom. A možda – kako to često biva u politici – samo nova runda iste igre, u kojoj svi znaju uloge, ali niko ne zna kraj.
Webtribune.rs
