Novi mikrodronovi, poput V90 Vulture, koji su veličine ljudske šake, predstavljaju najsmrtonosnije oružje ikada kreirano. Ovo je oružje sa AI sistemom koji donosi odluke bez ljudske intervencije, omogućavajući im da prepoznaju lica i selektivno eliminišu mete.
Ovaj sistem funkcioniše kao mini-kamikaza, gde dron, opremljen sa tri grama eksploziva, može precizno pogoditi metu i uništiti njen mozak. Autor prezentacije ističe da ovo oružje reaguje sto puta brže od ljudskog mozga i da se kreće nezavisno od spoljne kontrole, delujući efikasno i autonomno.
Ova vizija oružja deluje apokaliptično, budući da je predstavljena mogućnost stvaranja rojeva ovih dronova, koji mogu, za relativno nisku cenu, uništiti polovinu velikog grada.
Mikrodronovi sa veštačkom inteligencijom se smatraju superiornijim u odnosu na nuklearno oružje jer omogućavaju preciznu selekciju ciljeva bez masovnog uništenja i rizika od odgovora neprijatelja.
Prednost ovih uređaja je u njihovoj sposobnosti da detektuju tačno određene ciljeve, dok su u isto vreme brzi i gotovo nemogući za presretanje. Međutim, pored tehnoloških prednosti, otvaraju se brojna etička pitanja o njihovoj upotrebi i posledicama.
Upotreba dronova sa AI sistemima nije nova u vojnoj industriji, a u brojnim filmovima, poput „Pad anđela“, već je prikazano kako bi ovi uređaji mogli delovati u akciji.
U tom filmu, prikazan je napad dronova na američkog predsednika, čime je simbolički demonstrirana moć ovih mašina koje se oslanjaju na naprednu tehnologiju i mogućnost preciznog napada na ciljeve. Ovakvi prikazi nisu samo fikcija već deo stvarnog napretka tehnologije i oružja u vojnoj industriji.
No, koliko je realno ostvarenje ovakvih planova? Napredak bespilotnih letelica, posebno manjih dronova, zaista je u poslednjih nekoliko godina postigao veliki skok.
Države poput Sjedinjenih Američkih Država, Izraela i Kine prednjače u ovom polju, dok Iran, zajedno sa saveznicima i raznim terorističkim organizacijama, vodi u razvoju dronova u „garažnim“ uslovima. Zbog toga je upotreba dronova postala deo svakodnevnih borbenih dejstava, posebno u specijalnim operacijama.
Međutim, iako SAD i saveznici poseduju visoko sofisticirane dronove poput Global Hawk-a, Reaper-a i Grey Eagle-a, oni nisu uspeli da ostvare potpunu dominaciju na bojnom polju.
Dok su ovakvi dronovi efikasni u zonama bez jake protivvazdušne odbrane, u sukobima sa ozbiljnom PVO, poput specijalne vojne operacije (SVO) u Ukrajini, dronovi poput Bayraktar-a su pokazali značajne slabosti i neuspehe.
Efikasnost malih FPV (first-person view) dronova, koji omogućavaju operaterima da direktno upravljaju letelicom kroz VR naočare, postala je mnogo značajnija.
Ovi dronovi omogućavaju precizne udare na ciljeve, kao što su neprijateljska vozila ili zaklonjeni položaji. Njihova brzina, agilnost i sposobnost prilagođavanja čine ih vrlo efikasnim u realnim borbenim uslovima.
Velika prednost FPV dronova je što operateri mogu da kontrolišu letelicu sa velikom preciznošću, skoro kao da su sami u vazduhu. Oni mogu „leteti“ u neposrednoj blizini prepreka, a zatim napasti iznenada, što ih čini idealnim za gerilski tip ratovanja i precizne udare.
Pitanje koje se postavlja u vezi sa mikrodronovima sa AI sistemima je koliko oni mogu biti efikasni u dugotrajnim borbenim operacijama, s obzirom na njihovu veličinu i ograničenost vremena leta.
Za sada, glavni problem ostaje autonomija – mali dronovi nemaju dovoljno energije za dugačke letove i često moraju brzo da pronađu svoju metu pre nego što im se baterija isprazni.
Takođe, njihova sposobnost da deluju u uslovima jakog protivvazdušnog sistema odbrane ostaje pod velikim znakom pitanja.
Na Zapadu je još pre deset godina razvijen nano-dron PD-100 Black Hornet Nano, koji se koristi pretežno za izviđanje i obaveštajne svrhe. Ovaj dron je opremljen kamerama i koristi se za izviđanje ciljeva na malim udaljenostima.
Iako je gotovo nevidljiv i bešuman, njegova glavna mana je visoka cena i kratko vreme leta. Takvi dronovi bi mogli biti korisni u specijalnim operacijama, ali u uslovima masovnog sukoba njihova praktičnost je ograničena.
Jedan od ključnih problema koji se nameće kod mikrodronova sa veštačkom inteligencijom je njihova ranjivost na ometanje ili uništavanje optičkih sistema.
Bilo koji dron, bez obzira na njegovu tehničku sofisticiranost, zavisi od „vida“, odnosno kamere kojom se orijentiše u prostoru i traži ciljeve. Ovaj sistem lako može biti ometen jakim svetlosnim izvorima ili laserima, koji mogu uništiti senzore drona i učiniti ga beskorisnim.
Takođe, problem sa izvesnim sistemima upravljanja ovim dronovima je što, ukoliko cilj nije jasno definisan, može doći do grešaka u prepoznavanju meta.
U ratnim uslovima, gde uniforma često ne razlikuje saveznike od neprijatelja, dronovi bi mogli pogrešno ciljati čak i sopstvene trupe, što bi dovelo do katastrofalnih posledica.
Uprkos tehnološkom napretku, čini se da mikrodronovi sa AI još nisu spremni da u potpunosti zamene tradicionalne vojne sisteme.
Ovi uređaji imaju svoju ulogu u specifičnim operacijama, ali njihova masovna upotreba u konvencionalnom ratu je i dalje ograničena.
Webtribune.rs
Najnovije i najvažnije vesti i analize na našem Telegramu – Prijavi se
