[adsenseyu2]
[adsenseyu3]
Godine 1991. propao je posao veka između Jugoslavije i Sjedinjenih Američkih Država. SDPR i „Dženeral dinamiks“ imali predugovor o proizvodnji oko 5.000 konstrukcija aviona G-4, koji je jednostavno oduševio Amerikance. Ali od posla nije bilo ništa.
Vođstva posvađanih republika SFRJ našla su se pred izborom u junu 1991. Da prekinu svađe i okrenu se ekonomiji, između ostalog i kroz izvoz tehnologije za proizvodnju aviona G-4 Americi, ili da budu ostavljeni sami sebi da se „pokolju“ u balkanskoj krčmi.
Ovo je članovima Predsedništva SFRJ saopštio američki državni sekretar Džejms Bejker 21. juna 1991. u Beogradu. Šef spoljnih poslova SAD tada je rukovodstvu SFRJ potvrdio informaciju koju su ovi već imali: jedna od najvećih komapanija za proizvodnju vazduhoplova „Dženeral Dinamiks“ iz Fort Vorta u Teksasu potpisala je ugovor o razumevanju sa našom državnom firmom SDPR o zajedničkom reprojektovanju i proizvodnji oko 5.000 konstrukcija vazduhoplova G-4, koji su u devetoj deceniji prošlog veka konstruisali jugoslovenski stručnjaci.
Avion iz Žarkova ocenjen je kao favorit na konkursu JPATS za izbor novog školsko-borbenog aviona za obuku pilota koji je raspisalo američko RV 1990. i od 1995. trebalo je izbaciti oko 900 letelica za ovaj konkurs.
Kako je rukovodstvu SFRJ rekao Džejms Bejker, on je u Beograd „doneo“ ček na 6,5 milijardi dolara uz uslov da razmirice rešavamo na miran način, bez mnogo „buke“. Ali, usledio je rat…
[adsenseyu1]
TESTIRANJE
O poslu veka koji nije realizovan, govori dr Nenad Gojković, tada šef marketinga i strateškog planiranja u SDPR i kreator projekta plasmana aviona G-4 u SAD, pod prvobitnim kodom „Sarajevo“. On pre svega ističe da nije bio sam u poslu koji je danas namerno zaboravljen.
„Poklopile su se mnoge stvari u toj poslednjoj deceniji prošlog veka – počinje priču Gojković. – Raspisan je konkurs za izbor novog aviona u američkom RV za sve rodove vojske, a mi smo imali izvanredan avion. Ja sam napravio plan nastupa na tržištu SAD i u nekih 13 meseci postignut je neverovatan uspeh. Nažalost, sve je minirano nerazumnim postupcima političara“.
Ocenjujući koji su razlozi što je naš avion iznenada „uzleteo“ za najvećeg favorita na konkursu US AIR FORCE, Gojković, pored kvaliteta same letelice, izdvaja nekoliko događaja koji su usledili u 13 meseci 1990. i 1991.
[adsenseyu4]
Avion G-4 nominovan je za učesnika na konkursu 22. novembra 1989. u Pentagonu. Zahvaljujući agilnosti naših vojnih predstavnika, pre svega atašea pukovnika Dragana Ikonomovića, već maja 1990. na aerodrom u Batajnici su sletele dve grupe američkih elitnih pilota.- Prva grupa američkih pilota koji su testirali G-4 stigla je 6. maja 1990. Vodio ju je pukovnik Dejvid di Marči, načelnik odseka za nabavku školskih aviona, a sa njim je bio i načelnik programa za obuku pilota i načelnik taktičkog vazduhoplovnog odseka – nastavlja Gojković.
Oni su četiri dana leteli iz Beograda, Zadra, Podgorice. Imali su sva taktička gađanja vazduhoplovom i bili su prezadovoljni. Za njima je 10. maja u Beograd sleteo general Ouks sa još pet pilota, među kojima je bila i žena kapetan Linen Marten. Američki general je ljut stigao na Batajnicu. Naime, Italijani su ga držali dva sata u vazduhu (pilotirao je sam „boingom 707“), ne dajući mu da preleti u SFRJ ljubomorni što ide da testira G-4. Preleteo je tek pošto ih je izvređao. Ouk je leteo istog dana na G-4, a usledio je zajednički brifing.
„Svi ovi vrhunski letači su bili prezadovoljni sa G-4, uz opasku da bi motor mogao biti jači. Kulminacija je nastupila kada je reč dobila kapetan Linen Marten – nastavlja Gojković. – Ona je otprilike rekla da je G-4 sposoban da napravi koliko hoćeš kovita u vazduhu i da se sam vrati u položaj za letenje. Ushićeno je kazala „kako su jugoslovenski konstruktori ludi kada su uspeli da naprave ovako nešto“.
Usledio je aplauz i znalo se da je G- 4 „položio“.
SARADNJA
Let G-4 na vazduhoplovnoj izložbi u Fernborou u Engleskoj u avgustu 1990. ispao je najbolja reklama za G-4 u svetu vazduhoplovstva. Kako svedoči Gojković, naš pilot je morao da program završi pre roka jer je nastala gužva oko prevremenog uzletanja ruskog aviona. G-4 je ušao u oštar zaokret skraćujući let, ali mu se nije zabravila nosna noga, te je na sletanju pilot avion vodio na desnom i levom potkrilnom točku „vagajući ga“ do kraja piste. Avion je potom pao na kljun. Udes je bio očigledan i bez posledica po pilota.
[adsenseyu1]
„Gužva je nastala tek sutra, kada je isti avion ponovo uzleteo i leteo akro program kao da se ništa nije desilo – svedoči Gojković. – Dok su se naši u delegaciji svađali ko je kriv za „bruku“, u delegaciji „Dženeral Dinamiks“, koja je sve gledala, bili su oduševljeni jer su videli da avion može da se digne „iz pepela“ za jednu noć.
Saradnja sa „Dženeral Dinamiks“ priča je za sebe. Početkom juna, pre odlaska u Jugoslaviju, Rojs Kaplindžer, bivši pukovnik pilot mornaričkog vazduhoplovstva koji je vodio pregovore u ime teksaškog proizvođača aviona, kada je video film o jugoslovenskoj fabrici aviona „Soko“ pitao je da li je film pravljen u francuskoj fabrici. Nekoliko dana kasnije u Mostaru kuckao je prstima po avionskoj presi („auto klavu“), ne verujući da posedujemo tako savremenu mašinu.
Kasnije, u decembru, najviša delegacija iz Teksasa bila je u VTI u Žarkovu i posle te posete direktor firme koja je u tom trenutku zapošljavala 130.000 ljudi i pravila tada i B-2, napisao je naređenje američkim inženjerima da se „ispitivanja koja se imaju vršiti u vazduhoplovnim programima ove firme ubuduće sele u Žarkovo u Jugoslaviju pošto je VTI na tehnološkom nivou, po kadrovima i opremi jednak, a u nekim segmentima čak i bolji, od Instituta u Torontu (tada broj 1 na američkom kontinentu).
Ukratko, VTI i „Dženeral Dinamiks“ imali su zajedničke stručnjake koji su radili na reprojetku G-4 i zajednički avion je trebalo da poleti do 1994. Naime, u to vreme Amerikanci su završavali narudžbine za F-16 i kapaciteti su im bili slobodni.
[adsenseyu4]
Delegaciju koja je pottisala memorandum o saradnji sa Amerikacima 18. febraura 1991. u Fort Vortu vodio je u ime SFRJ dr Nenad Gojković, a sa njim su bili pukovnik Jaroslav Šafarik, zamenik direktora VTI, i pukovnik Petar Stanić, pomoćnik vojnog atašea. Sa američke strane potpis je stavio Herbert Rodžers, potpredsednik kompanije.
„Obilazili smo fabriku električnim automobilima, gde se sklapao F-16 i gde je radilo 30.000 radnika – seća se Gojković. – Oni tada nisu imali ništa više ni bolje od nas u „Sokolu“. Kada sam primetio „auto-klav“ zamolio sam vozača da stane. Prišao sam mašini i pokucao po njoj baš kao Kaplindžer u Mostaru juna 1990. kada nije verovao da i mi ovako savremenu stvar imamo. Američki direktori, koji su bili u pratnji, čudili su se šta radim, a ja sam, kao za sebe, gledajuću u Kaplindžera, rekao na engleskom: „Gle, pa isti je kao naš“. Dobro je shvatio šalu.
KRAH
U Teksasu je tada dogovoreno da se na G-4 promeni motor američkim motorom „General Elektrica“, koji je bio duplo jači i sa 30 odsto manjom potrošnjom. Dogovoreno je da se u kabinu stavi elektronika sa F-16. Sve je overeno potpisom. Istog meseca Antun Tus je u SAD sa Kolinom Pauelom, načelnikom Združenog generalštaba američke vojske, dogovarao saradnju, ali rat je bio brži.
„U aprilu 1991. ponovo sam se sreo sa američkim vojnim atašeom, pukovnikom Džinom Vinsentom“ – seća se dr Gojković – i požalio mu se da ne znam šta će biti sa saradnjom jer se rat već „mirisao“.
Američki pukovnik bio je optimista:
„Celu zbrku u vašoj zemlji srediće Volstrit – rekao je ataše Gojkoviću, najavljujući i dolazak državnog sekretara SAD Džejmsa Bejkera za jun.
Bejker je zaista došao i doneo ponudu od 6,5 milijardi dolara za start saradnje. Ispraćen je iz Beograda sa porukom da se „Amerikanci ne mešaju“. Članovi Predsedništva SFRJ očigledno nisu marili za Volstrit.
CRNI PETAK
U memoarima „Politika i diplomatija“ Džejms Bejker posetu Beogradu 21. juna 1991. opisuje kao „svoj crni petak“. Opisujući kakve je sagovornike našao na Balkanu, pozvao se na reči tadašnjeg ambasadora SAD u Beogradu Vorena Cimermana, koji je ovo političko razdoblje u SFRJ opisao kao „takmičenje u nacionalizmu od vrha do dna“.
SVEDOČANSTVO I POSVETA
Oko 15 fascikli koje govore o nerealizovanoj šansi SFRJ u Americi danas se čuvaju u arhivima Muzeja vazduhoplovstva. Interesanto da su ovi dokumenti potpuno „zaboravljeni“, a deo svedočanstva o svemu što se dešavalo, koje je napisao dr Gojković, čuva se u Muzeju vazduhoplovstva sa posvetom: „Nadam se da će ovo poslužiti da ne počinjemo uvek od nule, već da nastavimo gde su prethodne generacije stigle“.
(Novosti.rs)
[adsenseyu5][adsenseyu5]
[adsenseyu2]
