Skoro pre tri četvrtine veka, 9. avgusta 1945., Sjedinjene Države bacile su na Nagasaki plutonijumsku bombu tešku 22 kilotone, nazvanu „Debeljko“.
Potpuno uništenje tog grada i smrt 40.000, uglavnom civilnog stanovništva, dogodili su se samo tri dana nakon uništenja Hirošime uranijumskom bombom od 15 kilotona, koja je u trenutku usmrtila 70.000. ljudi. Ovaj zločinački dvostruki udarac SAD-a pokrenuo je atomsko doba.
[adsenseyu1]
Bombardovanje je mladim Amerikancima u školskim, istorijskim tekstovima, a Amerikancima uopšte putem vladine propagande, uvek bilo predstavljano kao „neophodno“ kako bi se brzo okončao rat i kako bi se izbeglo da američke kopnene trupe moraju da se bore kroz japanski arhipelag.
Ali kasniji dokazi, kao što su uzaludni napori japanske vlade da se preda preko švajcarske ambasade i kasnija izveštavanja da stvarna briga Japana nije bila uništavanje njegovih gradova, već strah što su se sovjetske snage pridružile Pacifičkom ratu i napredovale prema Japanu sa severa i ka Koreji okupiranoj od strane Japana, potkopali su tu američku mitologiju.
U stvari, čini se da predsednik Truman i njegov ratni kabinet nisu zaista želeli japansku predaju sve dok dve bombe, produkti Projekta Menhetn, nisu bačene na dva japanska grada. Ciljana publika ta dva oblaka u obliku pečuraka nisu bili japanski lideri u Tokiju, već Staljin i sovjetska vlada.
[adsenseyu1]
Na kraju rata, američka vlada osećala se kao pobednica- industrija joj je bila jaka, domovina nepovređena, imali su vojsku ojačanu iskustvom u borbi i super oružje koje nijedna druga nacija nije imala u svom arsenalu. Nemačka i Japan bili su uništeni i osećalo se da je Sovjetski Savez, koji je tokom rata pretrpeo velike ljudske i infrastrukturne gubitke, decenijama udaljen od razvijanja sopstvene bombe. Sovjetska špijunska mreža unutar i oko Projekta Menhetn još nije bila otkrivena.
U ratnoj sobi Pentagona i predsednika Trumana pregovaralo se o iskorišćavanju prednosti američkog monopola na nuklearno oružje kako bi se napao SSSR i osiguralo da nikad ne razvije bombu. U stvari, bilo je govora o korišćenju atomskih bombi za uništavanje Rusije kao industrijske nacije.
Problem je bio taj što su stratezi Pentagona smatrali da će biti potrebno 300 bombi kako bi se uništila Rusija, a od decembra 1945. Amerika ih je imala samo dve.
Proizvodnja je bila usporena i do 1948. godine bilo je samo 50 bombi. Ali tempo se ubrzavao i do januara 1949. napravljeno je 133 bombi. Izgledalo je da će biti potrebno 300 bombi kako bi se do kraja godine pokrenulo ono što se zvalo Operacija Dropšot – sveobuhvatni prvi udar na 200 sovjetskih ciljeva.
Tada je, u avgustu 1949. godine, na zaprepašćenje američke vlade, Sovjetski Savez testirao svoju prvu bombu, plutonijumski uređaj neverovatno sličan „Debelom čoveku“ koji je uništio Nagasaki.
[adsenseyu4]
Postojao je razlog za tu sličnost. Tokom godina rada na Projektu Menhetn, izvanredan skup nobelovaca i drugih uglednih fizičara – Amerikanaca i evropskih prognanika – radilo je na nečemu što je trebalo da bude apsolutna tajna, u pažljivo obezbeđenoj, naučnoj enklavi Los Alamos u pustinji Nju Meksika. Učinjeni su svi napori da se spreči prodor nemačkih i ruskih špijuna ali su ti napori, posebno kada je reč o Sovjetima, bili neuspešni.
Dva špijuna, Klaus Fuks i Ted Hol, bili su posebno važni. Fuks, mladi nemački fizičar i član Komunističke partije Nemačke, pobegao je u Britaniju 1933. godine kada su Hitler i nacisti došli na vlast. Zaposlio se tokom rata kao deo britanskog programa za razvoj atomske bombe. Kasnije je prebačen u Los Alamos, gde je njegov zadatak bio da radi na uređaju za imploziju plutonijumske bombe.
Ted Hol, sin ruskih jevrejskih imigranata u SAD-u, bio je sjajan mladić koji je sa 15 godina pohađao fakultet u Njujorku, prebacio se na Harvard sa 18 godina, gde je diplomirao fiziku. Za Projekat Menhetn preporučio ga je prof. Džon Hazbruk van Vlek, a završio je u Los Alamosu i pre nego što je diplomirao na Harvardu, a postavljen je da radi na osposobljavanju mehanizma implozije plutonijuma.
Iako je Fuks gotovo odmah stupio u kontakt sa sovjetskom obaveštajnom službom u Britaniji, motivisan željom da pobedi naciste u svojoj matičnoj zemlji i da pomogne opkoljenom Sovjetskom Savezu, Hol je polako sam uvideo da će SAD, ukoliko izađu iz Drugog svetskog rata sa monopolom na atomsku bombu, predstavljati pretnju i Rusiji i ostatku sveta. Tokom posete porodici 1944. godine u Njujorku, on i njegov prijatelj i bivši cimer sa Harvarda Savil Sak obišli su grad pokušavajući da pronađu sovjetskog agenta kome mogu da daju informacije o projektu bombe.
Njihovi početni napori, poput posete sedištu Komunističke partije SAD i sovjetskom konzulatu, naišli su na razumljiv skepticizam. Ali poseta Hola kancelarijama Amtorga, agencije za uvoz / izvoz sovjetske vlade, je bolje prošla. Tamo je bio u vezi sa Sergejem Kurnakovim, sovjetskim obaveštajnim agentom koji se sastao sa Holom i svoje podatke o plutonijumskoj bombi prosledio Moskvi, gde su vrhunski naučnici, koji rade na projektu sovjetske bombe prepoznali njenu tačnost. Informacije su potkrepljene činjenicom da su dvojica naučnika, koji se međusobno nisu poznavali, iznosili iste detalje. Projekat sovjetske uranijumske bombe ubrzo je zaustavljen kako bi se uložili svi napori u razvoj plutonijumske bombe.
[adsenseyu4]
Ta odluka dovela je do brzog uspeha, a možda čak i spasila Sovjetski Savez od masovnog nuklearnog napada SAD već 1949 ili 1950. godine.
Konačni broj smrtnih slučajeva u Hirošimi i Nagasakiju na kraju je premašio 300.000, uključujući one koji su umrli od radijacije, opekotina i kasnije od raka od radijacije – sve od onoga što su, prema današnjim standardima, bile dve sićušne atomske bombe.
Dok gledamo unazad, vredi primetiti da su špijunski napori Fuksa, Hola i mnogih drugih manjih ličnosti koji su pomogli da se ubrza razvoj sovjetske bombe, omogućili ne samo spašavanje SSSR-a, već i 74 godine (dosad!) bez eksplozije atomske bombe, jer nijedna nacija ne bi napala drugu naciju koja poseduje nuklearno oružje znajući da bi takav napad brzo rezultirao nuklearnim ratom.
Naravno, umesto rata, imali smo decenije, ponekad zastrašujućeg, hladnog rata i masovne potrošnje na beskrajnu trku u naoružanju, koja je obuhvatila mnoge nacije, uključujući SAD, Rusiju, Kinu, Severnu Koreju, Izrael, Britaniju, Francusku , Pakistan, Indiju i Iran.
Sada se to ludilo vraća sa osvetom nakon što su SAD, tokom Buš / Čejnijeve administracije, izašle iz ugovora o anti-balističkim raketama o kom su pregovarali predsednik SAD-a Nikson i sovjetski generalni sekretar Brežnjev; a sada 2019. godine, pod predsednikom Trampom, izlaze iz Ugovora INF o kom su 1987. pregovarali predsednik Regan i generalni sekretar Gorbačov.
Imali smo sreću što su dobrovoljni špijuni unutar američkog Projekta Menhetn sprečili postizanje nuklearnog monopola od strane jedne zemlje – u tom slučaju SAD-a. Moraćemo da se nadamo da će neko novo čudo da spreči jednu zemlju da postigne sličan tehnološki iskorak u razvoju oružja koji bi joj dao sličan monopolski položaj.
Ili to ili su nam potrebne razumnije glave u obe zemlje i u Kini koje bi odlučile da je bolja ideja da se zaustavi konkurencija u stvaranju oružju za masovno uništenje i da se traži mir ili bar ono što se ranije nazivalo mirnim saživotom.
Inače, 74-godišnje zatišje u nuklearnom bombardovanju i globalnom ratu možda neće dugo potrajati, zaključuje Dejv Lindorf za RT.
Webtribune.rs
