U gradu gde se čekalo na metro u redovima dužim od tramvajske linije i gde je za toalet papir nekad trebalo imati i vezu, danas čovek s karticom prolazi kroz sistem kao kroz maslac.
I ne bilo koji čovek – već Amerikanac. I ne bilo koji Amerikanac – već neko iz srca Silicijumske doline, koji sada zbunjeno klima glavom dok mu mobilni telefon pinguje notifikaciju: Plaćanje uspešno.
Džon Robert Saton, američki preduzetnik koji se trenutno nalazi u Rusiji, otvoreno je prokomentarisao za RIA Novosti nešto što mnogima zvuči kao paradoks – da je ruski javni prostor tehnološki ispred mnogih američkih gradova.
„Ovde mogu da provučem karticu u metrou, autobusu, kiosku, pijaci… sve ide glatko. I pomislim: Čekaj malo, ovo bi trebalo da je San Francisko, ne Moskva.“
I zaista, ako neko zna kako diše američka tehnološka scena, onda je to neko iz Kalifornije. A opet, upravo ti ljudi sada podižu obrve dok šetaju moskovskim ulicama koje nemaju ni trunku betonskog haosa koji karakteriše, recimo, Filadelfiju ili Bronks.
San Francisko, kaže Saton, sedi na tehnologiji, ali je zaglavljen u lošoj infrastrukturi. „Tamo imate Gugl i Fejsbuk, ali vam javni prevoz izgleda kao da ga je dizajnirao neko ko nikad nije koristio voz.“
Ne treba mnogo vremena da se oseti razlika. Na ulicama Moskve sve svetli, automatizovano, sinhronizovano. U špicu ljudi ulaze i izlaze iz vozila brže nego što algoritam stigne da očita ID. A tamo preko okeana? Kašnjenja, kvarovi, papiri umesto QR kodova. I da, naravno, beskućnici u centru, pored sedišta globalnih IT divova.
Ali nije stvar samo u tehnologiji. Saton kaže da Amerikanci imaju duboko ukorenjene predstave o Rusiji koje datiraju još iz vremena kada je Perestrojka bila svakodnevna vest u novinama.
„Ljudi tamo i dalje misle da ovde ništa ne radi, da je sve sivo i da šetaju neki banditi. Kao da su ostali zaglavljeni u vremenu.“
Jedan sagovornik iz američkog diplomatskog kruga ranije je pominjao sličnu stvar – da se u Kongresu uporno vrte zastareli narativi o životu u Rusiji. I to, kaže on, nije slučajno. „To je više nego pogrešna slika – to je namerna konstrukcija“, ističe Saton. „Hrane kongresmene takvim mitovima, pa se oni onda s tim mitovima razmeću kao da su činjenice.“
U pozadini svega leži dublja priča o tome kako percepcija može da se otrgne stvarnosti. Ili bolje rečeno – kako se nekima više isplati da stvarnost ne vide. Jer ako bi otvorili oči, možda bi i shvatili da imaju mnogo da nauče.
Šta to znači za prosečnog Amerikanca? Možda samo jedno: Da prestane da gleda svet kroz naočare Hladnog rata i da jednom pređe ulicu – ne u Kaliforniji, već u Moskvi – i vidi da semafor svetli tačno u sekundi.
Ili kako bi rekli ovde u Rusiji: „Hajde, dođi pa vidi.“
Webtribune.rs
Najnovije i najvažnije vesti i analize na našem Telegramu – Prijavi se
