„Sporazumi su kao ruže i mlade devojke: imaju ograničen rok trajanja (they last while they last)“.
Tako je govorio predsednik Šarl de Gol, koji je 1966. naredio NATO-u da napusti štab u Parizu i ode iz Francuske. NATO ove godine proslavlja veliki rođendan. Mlada devojka iz 1966. više nije mlada. Alijansa ima 70 godina.
A u ovom ostarelom NATO-u današnjice, Sjedinjene Države su obavezane da tretiraju napad na bilo koju od 28 država od Estonije do Crne Gore, Rumunije i Albanije kao napad na sebe. Došao je čas za stratešku reviziju ovih ratnih garancija koje nas obavezuju da se borimo protiv ruske nuklearne sile kako bismo odbranili države širom Evrope koje bi malo ko bio u stanju da uopšte nađe na mapi.
[adsenseyu1]
Očigledno, predsednik Donald Tramp je, tokom svojih putovanja po Evropi, postavio pitanje da li ove ratne garancije doprinose vitalnim američkim interesima i da li bi mogle da prođu kroz rigoroznu analizu odnosa koristi i troškova.
Šok koji je obuzeo naš establišment samom činjenicom da se Tramp uopšte usudio da postavi takva pitanja pred Evropljanima pokazuje da je establišment zamrznut u realnostima jučerašnjice i uspostavljen sa svrhom da opravdava ovakve sveobuhvatne ratne garancije.
DVE ISTORIJE
Iako slavljen kao „najuspešnije savezništvo u istoriji“, NATO je zapravo imao dve istorije. Neki od nas još uvek pamte njegove početke. Godine 1948, sovjetske trupe, koje su okupirale istočnu Nemačku sve do reke Labe i Berlin držale u okruženju, nametnule su blokadu ovog grada. Režim u Pragu je svrgnut komunističkim prevratom. Ministar spoljnih poslova Jan Masarik je pao – ili je bačen – sa prozora trećeg sprata i poginuo. Potom je 1949. Staljin detonirao atomsku bombu.
Budući da je američka vojska otišla kući nakon pobede u Evropi, SAD su formirale novo savezništvo kako bi sačuvale najvažnije evropske sile – Zapadnu Nemačku, Francusku, Britaniju, Italiju. Dvanaest država se složilo da bi napad na jednu bio tretiran kao napad na sve njih. Staljinu je praktično poručeno – pređite Labu i imaćete rat sa nama, uključujući i SAD sa njihovim nuklearnim arsenalom. Stotine hiljada američkih vojnika se vratilo u Evropu kako bi poslali poruku da je Amerika ozbiljna u svojim namerama.
Za savezništvo je od krucijalnog značaja bila linija podele Evrope utvrđena na Jalti, oko koje su se, na obalama Crnog mora, dogovorili Staljin, FDR i Čerčil, tokom samita na Krimu iz 1945. Američki predsednici, čak ni onda kada su monstruozna nedela činjena u sovjetskom delu Evrope, nisu zalazili u sovjetsku sferu uticaja.
Truman nije slao oklopne jedinice na autoput za Berlin. Pokrenuo je vazdušni koridor za slamanje blokade Berlina. Ajk [misli se na Dvajta Ajzenhauera, američkog generala i 34. predsednika SAD – prim. prev.] nije intervenisao kako bi spasao mađarske pobunjenike 1956. A Džon F. Kenedi je ograničio svoj bes povodom izgradnje Berlinskog zida na retoričko: „Ich bin ein Berliner“.
Lindon Džonson nije učinio ništa da pomogne Česima kada je, pred demokratsku konvenciju 1968, Leonid Brežnjev poslao tenkove armija Varšavskog pakta da slome Praško proleće. Kada je pokret „Solidarnost“ Leha Valense pregažen u Gdanjsku, Regan je poslao kopir-mašine i štampače. Kod Berlinskog zida 1988. je pozvao Mihaila Gorbačova da „sruši ovaj zid“. Regan nikada nije pretio da će ga sam srušiti.
Ali početkom 1989, Zid je srušen, Nemačka ponovo ujedinjena, Crvena armija je otišla kući, Varšavski pakt je raspušten, Sovjetski Savez se raspao na 15 država, a lenjinizam je nestao na mestu svog rođenja.
Kako je nekadašnja pretnja zbog koje je NATO pokrenut nestala, mnogi su smatrali da bi savezništvu stvorenom da se nosi sa tom pretnjom trebalo dozvoliti da izbledi i ode u istorju, pa bi slobodna i prosperitetna Evropa mogla sama da se bavi svojom odbranom.
KENAN JE BIO U PRAVU
Ali to se nije dogodilo. Arhitekta strategije obuzdavanja iz Hladnog rata, dr Džordž Kenan, je upozorio da će se pomeranje NATO-a u istočnu Evropu i bivše sovjetske republike pokazati kao „sudbonosna greška“. Ovo bi, govorio je Kenan, „raspalilo nacionalističke i militarističke tendencije u ruskom javnom mnjenju“ i „obnovilo atmosferu Hladnog rata u odnosima Istoka i Zapada“. Pokazalo se da je Kenan bio u pravu.
[adsenseyu4]
Amerika je sada opterećena obavezom da brani Evropu od Atlantika do Baltika, iako se suočavamo sa mnogo većom pretnjom oličenom u Kini, koja ima ekonomiju i populaciju desetostruko veću od Rusije. A tu obavezu moramo da ispunjavamo vojnim budžetom koji ne iznosi ni polovinu udela u federalnom budžetu ili BDP-u u odnosu na udeo koji su Adenauer ili Kenedi imali na raspolaganju.
Tramp je danas predsednik jer je američki narod zaključio da je naša spoljnopolitička elita, sa svojim beskrajnim intervencionizmom na mestima gde nijedan vitalni interes SAD nije ugrožen, iskrvarila i praktično bankrotirala državu, istovremeno proćerdavši sve plodove naše pobede u Hladnom ratu.
Pitanje koje se postavlja na polovini Trampovog mandata je da li će on samo nastaviti da priča o zaustavljanju drugog hladnog rata sa Rusijom, o zahtevima da Evropa plati za svoju odbranu, o vraćanju naših vojnika kući – ili će zapravo da isprati ove reči delima.
Naš spoljnopolitički establišment je nameračen da spreči Trampa da ispuni ono zbog čega je dobio mandat. Ako mu je zaista stalo da realizuje svoju agendu, bolje bi mu bilo da požuri.
Patrik Bjukenen (Buchanan.org)
Preveo Vojislav Gavrilović (Standard.rs)
