Američka flota nije bila u ratu od 1945., vazdušne snage od 1975, a vojska od žestoke borbe u Vijetnamu. Bombardovanje bespomoćnih seljaka, što je glavna funkcija američke vojske, nije rat.
U produženim periodima mira, koji uključuju bombardovanje seljaka, vojska ima tendenciju da ne dođe do većeg rata tokom karijere onih koji su trenutno u službi. Zato komandanti rade ono što im olakšava život, ono što moraju da urade za dan kako bi imali prihvatljive izveštaje o kondiciji. To ne uključuje ukazivanje na neadekvatnost obuke ili opreme.
[adsenseyu1]
Takođe ne uključuje ni preporuke o povećanju troškova za uklanjanje nedostataka. Takođe ne uključuje preporuku veoma skupih, mobilizacionih vežbi koje bi preusmerile novac od novog oružja.
Tako oklopna komanda ima dovoljno rezervnih staza za obuku, ali nedovoljno za tenkove teške artiljerije u produženoj borbi. Kada zaškripi, ispostavi se da dobijanje dodatnih staza zahteva nove ugovore sa proizvođačima, koji su zatvorili proizvodnu liniju. Isto važi i za filtere za vazduh, kod Fort Kampela nije bilo puno peska, ali jeste u Iraku. Svakodnevne stvari poput MRAT i čizmi, nema u dovoljnim količinama.
Neke stvari jednostavno ne funkcionišu kako se očekuje.
Regrutacija
Sjedinjene Države ne mogu se boriti u velikom, kopnenom ratu protiv recimo Rusije, Kine ili Irana. Takav rat bi zahtevao regrutaciju. Javnost to ne bi podnela. Amerika više ne uživa onu vrstu patriotskog jedinstva kakvu je imala na početku rata protiv Vijetnama. Neće prihvatiti velike žrtve. Ljudi su danas daleko spremniji da ne poslušaju saveznu vladu. Imajte na umu da su mnoge države legalizovale marihuanu u suprotnosti sa saveznim zakonom. Svaki pokušaj regrutovanja rezultirao bi širokom građanskom neposlušnošću.
Mornarica
Postojeća flota nikada nije bila izložena borbi i ne misli da će ikada biti. Većina američkih brodova je nenaoružana. Jedan pogodak protivbrodske rakete bi ih uništio. To važi i za brodove Aegis klase Tico kao i za novije Arleigh Burkes.
Nosač aviona je mehur mlaznog goriva omotan oko visokog eksploziva. Implikacije su velike. Poniranje hipersonične, krajnje vođene balističke rakete, probijanje pilotske kabine i eksplodiranje u palubi hangara, zahtevaće godinu dana popravke. Rusi i Kinezi razvijaju – razvijali su – rakete posebno za uništenje nosača. Imajte na umu da je domet nekih od ovih projektila mnogo veći od borbenog radijusa nosača aviona.
Mornarica pretpostavlja da ga ne mogu pogoditi.
U Vijetnamu, Američki rat su vodila žilava deca, često iz ruralnih sredina koja su bila upoznata sa oružjem i napornim fizičkim radom. Disciplina, ako ne prilično brutalna, bila je blizu tome. Fizički zahtevi su bili visoki.
Amerika danas ima vojsku korumpiranu socijalno-pravnom politikom. Regruti više nisu seoski dečaci koji bi mogli da seku drva. Gojaznost je česta. Pentagon je smanjio fizičke standarde, sakrio rasne probleme, ublažio vežbe. Oficiri se plaše velikog broja žena vojnika koje se sada nalaze na borbenim položajima. Jedna pritužba na seksizam i karijera se završava.
U vreme produženog mira oficirski trup propada. Svi oficiri su političari, posebno iznad nivoa potpukovnika. Nećete biti unapređeni ako sugerišete da visoki oficiri lažu iz političkih razloga, kao što insistiraju na tome da je rat u Avganistanu dobijen. Mirno vreme ohrabruje karijeriste koji napreduju bez mnogo talasanja.
Današnja vojska neće uspeti u bilo čemu što liči na jednake borbe protiv Avganistanaca, Rusa ili Iranca. Američka vojska nije uspela da savlada afganistanske seljake tokom osamnaest godina sa ogromnom prednošću u vazdušnoj snazi, oružju, oklopu, artiljeriji, medicinskoj nezi i PKS-ovima. Šta mislite šta bi se dogodilo ako bi morali da se bore protiv talibana pod jednakim uslovima?
Budućnost je neprijatelj sadašnjosti.
Vojska sada nije spremna za pravi rat, jer je njen fokus uvek na sporednim stvarima. Na primer, mornarica sada ne može da pobedi hiperzvučne protivbrodske rakete, ali će moći, jednog dana, možda, sa gotovo magičnim laserima koji su još u fazi razvoja. Oni će usmeriti puno novca za Raytheon ili Lockheed Martin ili nešto drugo, bez obzira rade li ili ne, što i nije važno jer niko zaista ne veruje da će doći do ozbiljnog rata.
Ovo je uobičajeno razmišljanje. Amerika je u procesu nabavke interkontinentalnih nuklearnih bombardera B-21 po zastrašujućoj ceni. Oni će biti beskorisni, osim u nuklearnom ratu, kada bi i dalje bili beskorisni jer bi ICBM-ovi već pretvorili ciljeve u užarene ruševine kada bi B-21 stigli tamo.
Ukratko, mnogo oružja se kupuje iz ekonomskih razloga, a ne radi rata.
Teško je biti u stvarnom ratu. Postoje oštećenja u bitkama i veliki gubici. To nije važno u današnjim, ratnim, vojnim borbama. Amerika ne može zaista da izgubi, samo može da se istroši i ode. Ako SAD „izgube“ u Avganistanu ili Siriji, to neće biti bitno za Amerikance, a samo nekolicina će to i primetiti.
Budući da se Amerika uvek bori iz dobro zaštićenih baza i aerodroma, može sebi da priušti upotrebu oružja za koje je potrebno puno održavanja, često uključujući rad na visokim tehnologijama. U pravom ratu, ne.
U Drugom svetskom ratu borbeni avion bio je samo nepravilno oblikovan kamion: motor, vetrobransko staklo, gume, motor, žičani metal. Ako bi se neko vratio pun rupa, posade za popravku, uz pravu obuku, mogle bi ih brzo popraviti.
Nakon Velikog rata, američki avioni su gotovo uvek leteli iz relativno sigurnih baza. Na primer, u Vijetnamu prevoznici nikada nisu bili u opasnosti. Posle Vijetnama, vazduhoplovne snage su retko pretrpele i borbenu štetu. Pošto su SAD uvek napadale krajnje inferiorne neprijatelje trajanje popravke je prestalo da bude važno.
Ali sada imamo F-35, najnoviju letelicu koja čini sve i ima grotesknu cenu. Izgleda da je loše dizajnirana i da ima beskrajnih problema. To je kraljica hangara sa vrlo slabom spremnošću i koja zahteva složeno elektronsko održavanje često u udaljenim ešalonima.
[adsenseyu4]
Tako se ne bori u pravom ratu.
Kako se ratovi završavaju
Obično ne po planu. Pogledajte istoriju:
Američki građanski rat je trebao da traje jedan dan, trajao je četiri godine i bilo je 650.000 mrtvih. Napoleon je mislio da će se njegov napad na Rusiju završiti s Francuzima u Moskvi, a ne s Rusima u Parizu – što se i dogodilo.
Prvi svetski rat trebalo je da traje nedeljama i da bude rat pokreta-četiri krvave godine rovovskog ratovanja. Nemci nisu očekivali da će Drugi svetski rat da se završi sa ruskom pešadijom u Berlinu. Amerikanci nisu mislili da će izgubiti u Vijetnamu, a Rusi u Avganistanu. I tako dalje.
To se delom dešava i zbog toga što su vojnici prepuni samopouzdanja, što je preduslov za posao. Ne možete reći marincima da su u najboljem slučaju osrednja pešadija ili mornarica da je u osnovi ciljna grupa. Umesto toga, za američke oružane snage se uvek kaže da su najbolje opremljena, najbolje obučena, najhrabrija vojska koju je svet ikada video. Problem je što nisu.
Nuklearni rat
Neizmerno glupi ljudi govore o nuklearnom ratu kao o pobedi. Razmislite: američki gradovi se ne mogu prehraniti. Tri dana bez isporuke hrane i Njujorčani bi očistili police supermarketa. Nakon sedam dana bi ubili za konzerve tune. Nakon dve nedelje jeli bi jedni druge. Vrlo malo nuklearnih bombi na transportnim čvorištima mesecima bi sprečavalo distribuciju hrane. Čak i manje kobaltnih bombi, dizajniranih da proizvedu maksimalno dugotrajnu radijaciju, učinili bi poljoprivredne pojaseve smrtonosnim i radioaktivnim decenijama.
„Intelektualci odbrane“, obično dovoljno glupi da bi trebalo da žive na drveću, brbljaju o eskalacijskoj dominaciji i faktoru zastrašivanja i nepropusnoj raketnoj odbrani. Ono što im stvarno treba jeste pretplata na Pornhub Premium.
To je razlog zašto je zaista, zaista, loša ideja imati inferiorne mamine dečake na pozicijama sa kojih mogu da započnu rat, završava analizu Fred Rid za Unz Review.
Webtribune.rs
