Posle ambasadorskog mandata koji se protegao na čak sedam godina, dosta duže od uobičajenog, Aleksandar Čepurin završava svoju diplomatsku misiju u Srbiji. U oproštajnom intervjuu za „Politiku”, između ostalog, otkriva i zašto je ostao toliko dugo u Beogradu.
– Mislim da je u ovom slučaju rukovodstvo uzimalo u obzir sveobuhvatnost i složenost postavljenih zadataka za jačanje rusko-srpskih odnosa, za čije ispunjenje su bili potrebni kontinuitet i određeno vreme. Ne manje važna bila je i vidljiva pozitivna dinamika u razvoju ovih odnosa. Drago mi je da sam uspeo da uradim mnogo u interesu Rusije i Srbije. Sreća nas i ovog puta nije napustila, bez obzira na sve poteškoće. Zahvalan sam za dobru pažnju od strane vlasti Srbije, kao i za prijateljsku podršku običnih građana koja je bila zaista ogromna i dragocena. Brojni sastanci s običnim ljudima su nam dozvolili da ocenimo i osetimo šarm Srbije i Srba. Znate, potpuno je očigledno da su interesi naših zemalja veoma bliski, a naši odnosi prijateljstva i uzajamne podrške – prirodni. Ovi odnosi imaju dobre perspektive.
[adsenseyu1]
Tokom vašeg boravka odnosi Srbije i Rusije su podignuti na neuporedivo viši nivo nego ranije. Koja biste glavna dostignuća izdvojili?
To je davanje rusko-srpskim odnosima karaktera strateškog partnerstva usmerenog ka budućnosti, uz očuvanje pozitivnog istorijskog nasleđa. Važno je dostignuće podizanje političkog dijaloga šefova država na bez presedana visok nivo. Redovni poverljivi kontakti predsednika Vladimira Putina i Aleksandra Vučića inspirišu i usmeravaju našu saradnju i njen su snažan motor. Mnogo se poboljšao kvalitet ekonomske saradnje, posebno imajući u vidu strukturu međusobne trgovine i investicija.
Primetan je napredak u realizaciji, uz pomoć Rusije, najvećih energetskih i infrastrukturnih projekata na teritoriji Srbije. U ekonomskoj saradnji, međutim, za sada ostaju ogromne neiskorišćene mogućnosti. Do danas smo uspeli da izdvojimo prioritete ekonomske saradnje, s akcentom na energetsku, inovacionu, vojno-tehničku komponentu. Očekujemo 25. oktobra u Sočiju potpisivanje sporazuma o zoni slobodne trgovine između Srbije i Evroazijske ekonomske unije. Značajno je proširena kulturna razmena. Predivno je što će se, u godini obeležavanja 800. godišnjice autokefalnosti Srpske pravoslavne crkve, uz rusku pomoć završiti ukrašavanje veličanstvenog Hrama Svetog Save u Beogradu. To je svojevrsni spomenik srpskom narodu, koji je u ovim složenim vremenima našao snage za završetak tako zamašnog projekta.
Ne skrivate dobar lični odnos sa srpskim predsednikom Aleksandrom Vučićem, koji je nedavno istakao da, za razliku od nekih Srba i Rusa, odlično razumete složenu situaciju u kojoj se Srbija nalazi. Kako ste uspostavili takve odnose i pamtite li neke posebno važne i upečatljive trenutke s njim?
Znate, ako se gleda objektivno, predsednik Aleksandar Vučić je istaknuti savremeni političar, uravnotežen, trezven, koji u složenim uslovima obezbeđuje progresivan socijalno-ekonomski razvoj zemlje i jačanje njene bezbednosti. Srbija ide napred s dostojanstvom i čvrstinom. Poslednjih godina Beograd i cela Srbija se drastično menjaju. Raste privreda. Napredak je očigledan, ali naravno postoji želja za još većim napretkom. Lični doprinos Aleksandra Vučića jačanju rusko-srpske saradnje je neosporiv. Zahvalan sam mu za mogućnost redovne komunikacije i iskrene razmene mišljenja po ključnim pitanjima bilateralne agende. Mnogo cenim otvorenost i dobronamernost koje je stalno pokazivao, kako lično predsednik, tako i njegova administracija, pre svega njeni rukovodioci Nikola Selaković i Ivica Kojić. Dobra saradnja se ostvarivala sa vladom, ključnim ministrima. S Ivicom Dačićem, naravno. Reći ću otvoreno, po mom mišljenju, poslednjih godina u Srbiji je formiran pragmatičan i profesionalan tim. Takav, mislim, ranije nije postojao. Bez toga bilo bi nemoguće da se rešavaju složeni unutrašnji i spoljni problemi s kojima se Srbija suočava danas i suočavaće se u bliskoj budućnosti. Ključni faktor bila je posvećenost Aleksandra Vučića odbrani vitalnih interesa Srbije, uključujući one vezane za marionetsku tvorevinu Kosovo. Beograd se drži kursa usmerenog ka razvoju strateških odnosa s Rusijom, razumevajući da je to – u interesu Srbije. Geopolitičke tendencije danas su veoma složene, ali je suštinski svetlo na kraju tunela vidljivo. I to uliva izvestan optimizam.
[adsenseyu4]
Neki, često, potcenjuju ulogu i snagu ruskog uticaja na Balkanu, dok drugi veruju da Moskva može da čini čuda, samo ako poželi. Kako biste ocenili realne domete ruske politike i diplomatije u našoj zemlji i regionu?
Rusija zadržava i zadržaće snažne pozicije na Balkanu, sa čvrstim istorijskim temeljom, ali pre svega uslovljene potencijalom mogućnosti naše zemlje u svim najvažnijim oblastima – politici, ekonomiji, vojnoj sferi… Skrećem pažnju da naše prisustvo ovde nije usmereno protiv bilo koga, već ima cilj da se izvuče zajednička korist od saradnje. Zajedno smo jači. Sve više se oseća spremnost različitih zemalja da deluju u skladu sa sopstvenim, a ne nečijim tuđim nacionalnim interesima.
Znamo da Moskva podržava Beograd u potrazi za pravičnim rešenjem na Kosovu i Metohiji, ali kritičari upozoravaju da Rusi mogu da „trguju” po ovom pitanju sa Zapadom, podsećajući na devedesete godine, kada je Moskva glasala za uvođenje sankcija Beogradu i nije mogla da spreči NATO bombardovanje. Mogu li se povući paralele između tog vremena i današnjih dešavanja?
Moj prijatelj voli da kaže: „Verovati ili ne? Prvo je plemenito. Drugo je bezbedno.” Da govorim ozbiljnije, Rusija ne trguje odnosima sa svojim prijateljima. Za to postoji mnogo dokaza u našoj teškoj, ali i junačkoj istoriji. Nikakve trgovine kosovskim problemom, kada je reč o Rusiji, nije bilo i ne može biti. Što se tiče tragičnih događaja koji su se desili na teritoriji bivše Jugoslavije u poslednjoj deceniji 20. veka, čak i danas, s ove vremenske distance, mnogi analitičari ih sagledavaju i shvataju na različite načine. Po mom mišljenju, njihov glavni uzrok bila je intervencionistička groznica koja je zahvatila Zapad pod uticajem izmišljenih priča o „kraju istorije” i dolasku epohe unipolarnog sveta. Ta ideologija se raspala, njenim sledbenicima ističe vreme. Ne sme se desiti recidiv oružanog konflikta na Balkanu. Uz sve specifičnosti, a ponekad i skepsu, Rezolucija 1244 SB UN ostaje jedini osnov za političko rešenje kosovskog problema. Rezolucija uzima u obzir i nacionalne interese Srbije, daje mogućnost da se oni odbrane. Politiku ovde određuje Beograd. A Rusija će uvek podržati vaše legitimne zahteve i vaš izbor. A što se tiče „trgovine” nečijim interesima, taj termin potiče iz rečnika naših oponenata. Naša istorija, kao i istorija Srbije, ispisana je znojem i krvlju. Naše prijateljstvo je čvrsto zato što je iskreno i provereno vremenom.
Pojedini srpski mediji spekulišu i o mogućoj vojnoj podršci Kremlja, ako bi se situacija u regionu ozbiljno zaoštrila i ukoliko bi se Srbija ponovo suočila s pretnjom međunarodnog nasilja. Koliko su te priče osnovane i na kakvu vrstu pomoći je Rusija spremna?
Između Rusije i Srbije uspostavljene su punokrvne vojne i vojnotehničke veze koje suštinski jačaju odbrambenu sposobnost vaše zemlje. Sada se održava vežba „Slovensko bratstvo”. Kroz nedelju dana – vežba za otklanjanje posledica vanrednih situacija. Što bude snažniji taj potencijal, to će opreznije da se ponašaju oni koji bi, možda, želeli bi da naškode Srbiji. Spremni smo da pomažemo u onoj meri u kolikoj je za to zainteresovano srpsko rukovodstvo. A rusko društvo i ruski narod vole Srbiju, vekovima saosećaju s njom i u nevolji, i u radosti. To je veoma snažan politički instrument koji neprijatelji Srbije ne bi trebalo da potcene.
Posle vas, na mesto ruskog ambasadora u Beogradu dolazi iskusni diplomata i odličan poznavalac ovog regiona Aleksandar Bocan-Harčenko. Ako biste mu na radnom stolu ostavili papirić s porukom o Srbiji u jednoj rečenici, šta biste napisali?
Kao što je rekla velika i divna Desanka Maksimović, koja je, uzgred, i prvi predsednik Društva rusko-srpskog prijateljstva, „Srbija je velika tajna”. To može da se smatra i kao diplomatski savet. Ako ostavimo liriku po strani, Aleksandar Bocan-Harčenko je iskusan balkanista koji decenijama radi u regionu i dobro ga poznaje. Uveren sam da će u okviru svojih ovlašćenja nastaviti rad na dostizanju novih horizonta u rusko-srpskim odnosima. Iskreno mu želim uspehe na tom polju. Želim mu i sreću, što u našem poslu nije nevažno.
Vaša knjiga, koju ste napisali o diplomatskoj službi u Srbiji, neke je podsetila i na „Moskovske godine” bivšeg jugoslovenskog ambasadora u SSSR-u Veljka Mićunovića. Činjenica je da vaše „beogradske godine” završavate ispraćeni simpatijama srpskog naroda. Otkud vam ideja za knjigu, koliko dugo ste je pisali i kome je namenjena? Šta čitaoci mogu da očekuju?
Napisao sam poslednjih nekoliko meseci seriju eseja o iskustvu svog rada u Srbiji, o karakteru i osobinama Srba, raznim epizodama mojih kontakata kako s najvišim rukovodstvom zemlje, tako i s običnim, kako se to kaže, ljudima. Ti kontakti su često bili vrlo zanimljivi, pametni i poučni. „Moskovske godine”, da priznam, nisam čitao. Sada ću obavezno pogledati, hvala na savetu. Objaviću knjigu odmah po završetku misije i odlaska iz Beograda, odnosno kroz nekoliko nedelja. Ovu knjigu sam napisao u prvom licu, ne toliko kao ruski ambasador, već kao ruski čovek. Bez komplimenata, ali s ljubavlju. Hvala „Politici” na nepromenljivoj pažnji prema Rusiji, na profesionalizmu. Nadam se da Srbiju očekuje sjajna, uspešna budućnost koju su Srbi zaslužili. Ne kažem „Zbogom”. Kažem „Doviđenja”.
(Politika.rs)
