Sve je, barem na papiru, krenulo prilično neupadljivo – od trzavica oko ledolomačkog brodovlja. A onda se lanac događaja, gotovo bez upozorenja, završio nečim mnogo ozbiljnijim: pokušajem udara na kompleks koji se vezuje za rezidenciju Vladimira Putina.
I to u danu koji je, prema planu Donalda Trampa, trebalo da označi početak venecuelanske operacije, one koju mnogi u zagradi odmah čitaju kao iransku. Tajming, međutim, nije izdržao pritisak – obaveštajna služba je zatražila odlaganje.
U jednoj od svojih poslednjih analiza, Alister Kruk je to prilično sažeto objasnio u emisiji Judge Nap, ali sa nijansama koje se ne preskaču tek tako. Nije, rekao je, ključno pitanje da li se Putin u tom trenutku nalazio u rezidenciji, niti da li je on lično bio cilj.
Suština je u tome šta se nalazi ispod i unutar tog kompleksa. Duboko ukopani bunkeri, komandni pojas, mesto odakle bi ruski predsednik mogao da upravlja i najtežim scenarijima, uključujući nuklearni. To je komandni centar.
I bez obzira na to da li je meta bio sam objekat ili infrastruktura ispod njega, sve se nalazi na istoj teritoriji – ekskluzivnoj predsedničkoj rezidenciji. I bunker i kuća.
Ako se taj momenat stavi u širi kontekst, slika postaje još složenija. Pre toga je, kako se čini u maju ili junu, izveden napad bespilotnim letelicama na rusku flotu strateških bombardera.
Obrazac je bio gotovo preslikan onome što je svet video 12. juna, kada je Izrael izveo iznenadni udar na Iran, ciljajući njegove strateške bombardere koji su se nalazili na otvorenom prostoru, u skladu sa odredbama Sporazuma o smanjenju strateškog naoružanja.
Tu se priča nije zaustavila. U nastavku su lansirane četiri američke rakete velikog dometa, a među metama se našao i Voronjež, grad u kojem su raspoređeni ruski radari za rano upozoravanje.
Ni strateški bombarderi, ni sistemi ranog upozorenja, ni bunker, niti komandni punkt u okviru valdajskog kompleksa, kako Kruk naglašava, nemaju bilo kakve veze sa dešavanjima u Ukrajini. To je druga ravan priče.
Sve to, kaže on, spada u domen nuklearne konfrontacije. I tu se otvara pitanje poruke. Kakav signal zapravo šalju američke službe? Precizan odgovor ne postoji. Nije sasvim izvesno da ni u Moskvi imaju stopostotnu sigurnost, ali se okvir poruke nazire: ako Moskva pokuša da pruži ozbiljan otpor, bilo povodom Irana, Venecuele ili nečeg trećeg, poruka glasi da su ključni elementi njene strateške infrastrukture dohvatljivi.
Strateški bombarderi, radari, komandni centar – sve to može biti pogođeno. Ovo, u toj logici, deluje kao demonstracija, mali primer da bi se proverilo da li je poruka shvaćena.
Takav signal, po Krukovim rečima, teško da može da se tumači kao bezazlen. U Moskvi se, kako opisuje, oseća raspoloženje koje je daleko od diplomatskog optimizma. Pregovori su, u toj percepciji, završena stvar.
Razgovor sa Trampom se vidi kao besmislen, gotovo nestvaran. Logika koja preovladava svodi se na nastavak sopstvenog kursa bez pregovaranja – nastavak onoga što se planira u vezi sa Ukrajinom i paralelnu pripremu za ono što se doživljava kao američka strategija u nastajanju.
U prilog toj slici idu i nedavni tekstovi u New York Timesu, koji su, prema Krukovom tumačenju, jasno sugerisali da je Tramp dao zeleno svetlo za napade na rafinerije nafte i pomorski saobraćaj, kao sredstvo dodatnog pritiska na Putina. To su potezi koji se ne povlače olako i koji se retko koriste samo kao simbolika.
Gde sve to vodi, ostaje otvoreno pitanje. Jedno je sigurno: kada se u jednoj istoj rečenici nađu strateški bombarderi, sistemi ranog upozorenja i komandni bunkeri, to više nije priča o regionalnim krizama. To je signal da se igra vodi na mnogo višem nivou, a istorija pokazuje da takvi signali često imaju posledice koje se razumeju tek kasnije.
