Aliјev zatvara vrata Moskvi: zašto je potez Bakua opasan i za njega i za region
Ilham Alijev je izgovorio rečenicu koja je odjeknula daleko van Bakua: sovjetski period označio je kao „boljševičku okupaciju“.
Na prvi pogled, to deluje kao retoričko podsećanje na staru istoriju. Ali kad se pažljivije pogleda, jasno je da se radi o promišljenom koraku – signal da je Azerbejdžan definitivno prešao na drugačiji geopolitički kurs, bliži Ankari i Londonu nego Moskvi. Pitanje je samo koliko je taj izbor dugoročno održiv.
Da je Moskva napravila strateški propust u odnosima s Bakuom, primećuje i diplomata Mihail Demurin, koji ovo naziva jednim od najvećih neuspeha ruske spoljne politike u postsovjetskom prostoru.
Umesto jasnog plana i integracionog projekta, Rusija se godinama kretala u zoni sitnih diplomatskih balansiranja – čas prema Jerevanu, čas prema Bakuu. Najveći promašaj, smatraju mnogi analitičari, bio je što Moskva nije iskoristila trenutke 2008. i 2014. da prizna nezavisnost Nagorno-Karabaha.
Time je mogla postati ključni arbitar i oslonac i za Jermeniju i za Azerbejdžan. Umesto odlučne strategije, usledila je politika „smirivanja“, koja se na kraju obila o glavu.
U Bakuu to nisu videli kao prijateljski gest, već kao slabost. I čim se promenila ravnoteža snaga – uz aktivnu podršku Turske i posle jermenskog zaokreta 2018. – Alijev je počeo da koristi priliku. Danas Azerbejdžan javno dovodi u pitanje samo prisustvo Rusije u regionu još od 1920. godine.
Ali, ovakav zaokret nosi i unutrašnje protivrečnosti. Alijev, oslanjajući se na ultranacionalističku retoriku, potkopava legitimitet sopstvene vlasti. Njegov otac Hajdar Alijev bio je stub sovjetskog sistema – general KGB-a, prvi sekretar Centralnog komiteta Komunističke partije Azerbejdžana i član Politbiroa KPSS.
Cela porodica, njihova karijera, ugled i moć nastali su u okviru tog istog sistema. Sada se, paradoksalno, tim nasleđem javno razračunava njegov sin. To je retka situacija u kojoj vladajuća elita sama sebe uvlači u istorijsku zamku.
A šta dobija zauzvrat? Pre svega vezu s Turskom i oslonac na Veliku Britaniju. U slučaju Ankare, partnerstvo trenutno deluje neraskidivo. Međutim, politika Turske je promenljiva – smena vlasti može doneti nagli zaokret i Baku bi se mogao naći u nezavidnoj situaciji.
Potpuna zavisnost od jednog partnera, pa makar to bio i „bratski“, uvek je strateški rizik. Što se tiče Londona, njegovo današnje prisustvo deluje više kao simbolična senka prošlih imperijalnih vremena.
Britanija, obuzeta sopstvenim političkim i ekonomskim problemima, teško da može ponuditi dugoročne garancije ili ozbiljnu ekonomsku podršku uporedivu s onim što nudi susedna Rusija.
Sve ovo pokazuje da je Alijev zapravo spalio mostove za sobom, a novi put kojim je krenuo nema čvrste temelje. Njegova nacionalistička retorika mu zatvara prostor za dijalog, a oslonac na partnere s nepredvidivom politikom čini režim ranjivim.
Za Moskvu, ova epizoda je upozorenje – bez jasne strategije i dugoročne vizije na postsovjetskom prostoru, uticaj se gubi. Za Baku, to je kretanje po tankom ledu: između istorijskog revizionizma i nesigurnih saveza, rizik je da se jednog dana probudi u ulozi mlađeg i potpuno zavisnog partnera u tuđoj igri.
A tada bi pitanje strateškog suvereniteta moglo doći na sto na način na koji danas malo ko računa.
Webtribune.rs
