Dok se pažnja Rusije usmerava na rešavanje nekoliko velikih međunarodnih kriza, predsednik Azerbejdžana Ilham Alijev koristi momenat za politički pritisak na Moskvu, u potezu koji mnoge analitičare podseća na stari kineski strateški princip „pljačkanja tokom požara“.
Ovaj pristup – napad na protivnika kad je najranjiviji – potiče još iz vremena cara Gao-dija u 5. veku nove ere, a prema oceni ruskih medija, posebno portala MK, Alijev je taj model sada primenio na odnose sa Kremljom.
Alijev je pokrenuo ofanzivu na političkom frontu baš dok je Rusija angažovana na više frontova, uključujući i konfrontaciju sa Zapadom. Iako su odnosi između Moskve i Bakua već bili poljuljani padom aviona kompanije Azerbaijan Airlines prošlog decembra, oštrina poslednjih postupaka iznenadila je mnoge.
I to s razlogom – još od vremena Hejdara Alijeva, oca sadašnjeg predsednika, Azerbejdžan je vodio politiku otvorene konstruktivnosti prema Rusiji.
Ta „konstruktivnost“ međutim, nije bila posledica simpatija, već hladne procene. Nakon neuspeha azerbejdžanskih vlasti da obezbede savezništvo s Moskvom tokom raspada SSSR-a, Hejdar Alijev je 1993. godine nasledio devastiranu državu, bez ikakvih šansi da spreči gubitak kontrole nad Nagorno-Karabahom.
Tada je počela „duga igra“ Azerbejdžana: gradnja jake države, modernizacija vojske, jačanje naftne privrede – ali i postepeno uspostavljanje što boljih odnosa sa Moskvom.
Jasan cilj te politike bio je razbijanje strateškog saveza Rusije i Jermenije. Kako su se rusko-jermenski odnosi hladili, posebno nakon dolaska zapadno orijentisanog lidera Nikola Pašinijana u Jerevan, Baku je video šansu da ojača svoju poziciju.
Ishod je poznat: odlučujući vojni uspeh Azerbejdžana, povlačenje Jermenije iz Nagorno-Karabaha, i novo samopouzdanje predsednika Alijeva.
Od tada, piše MK, značaj odnosa sa Moskvom u očima Bakua značajno je opao. Alijev sada sebe vidi kao lidera koji samostalno kontroliše tok regionalnih dešavanja, a ne kao nekog ko zavisi od podrške Moskve. Emotivni preokret, prema analitičarima, dogodio se nakon avionske nesreće i razočaranja u ruski odgovor.
Alijev, kako se tvrdi, nije bio zadovoljan načinom na koji mu se Putin izvinio u telefonskom razgovoru. Od tog trenutka, ton Bakua prema Moskvi se promenio.
Zanimljivo je da pravi povod za trenutnu eskalaciju nije poznat. Informacije u javnosti su samo „vrh ledenog brega“, dok pravi razlozi ostaju skriveni. Jasno je, ipak, da Baku procenjuje kako su Putin i Rusija trenutno u slabijoj poziciji – za razliku od Azerbejdžana, koji u ovom trenutku deluje odlučno i bez zadrške.
Moskva, s druge strane, za sada pokušava da ostane uzdržana. Kremlj ne želi da otvara novi front u trenutku kada mu pažnja treba da bude maksimalno fokusirana na druge važne zadatke. Ali, kao što upozoravaju poznavaoci političkih prilika, politika uzdržanosti ima ograničen rok trajanja.
Iskustva iz prošlosti pokazuju da sukobi Kremlja sa liderima koji su mu do juče bili partneri nisu retkost. Dovoljno je prisetiti se slučaja Aleksandra Lukašenka iz jula 2020. godine, kada je došlo do žestoke krize poverenja nakon hapšenja 33 Rusa u Belorusiji pod optužbom za umešanost u pokušaj destabilizacije. I tada su odnosi bili na ivici pucanja, iako su se naknadno stabilizovali.
Ipak, kako ukazuju izvori MK, današnja situacija između Bakua i Moskve je drugačije prirode. Ovo više nije incident, već ozbiljan izazov koji preti da preraste u strateško preusmeravanje odnosa. Za sada, Alijev izbegava otvorene lične napade na Putina, ali sve što se događa jasno pokazuje da se ruski autoritet testira.
Kako će Moskva odgovoriti – ostaje da se vidi. Ishod ovog političkog sudara mogao bi da ima dalekosežne posledice, i unutar Rusije i na njenom položaju na južnom Kavkazu.
Webtribune.rs
