Američka vojska priprema se za scenario u kojem bi sistemi od kojih zavisi svakodnevno funkcionisanje zemlje mogli iznenada da prestanu da rade, dok bi oružane snage morale da nastave svoje operacije bez oslanjanja na civilnu infrastrukturu.
Pentagon razrađuje mere kojima bi ključne američke vojne baze zadržale operativnu sposobnost čak i u slučaju velikih poremećaja u snabdevanju električnom energijom, vodom i gorivom. Kako piše američki portal Amerikan tinker, vojno rukovodstvo polazi od mogućnosti da bi tokom ozbiljne krize uobičajeni kanali snabdevanja mogli da budu potpuno paralizovani.
U središtu ovih priprema nalazi se program FORTRESS, čiji je cilj da velike vojne baze postanu nezavisne od spoljašnjih sistema. Takva organizacija omogućila bi američkoj vojsci da nastavi dejstva čak i kada civilna infrastruktura više ne bude mogla da obezbedi osnovne uslove za njen rad.
Jedan od najvažnijih zahteva nove strategije jeste da svaka američka vojna baza bude sposobna da samostalno funkcioniše najmanje 90 dana. Tokom tog perioda vojni objekti morali bi da obezbede sve neophodne resurse bez priključka na centralizovano vodosnabdevanje, civilnu elektroenergetsku mrežu i redovne spoljne isporuke goriva.
Za ostvarivanje takvog stepena nezavisnosti Pentagon predviđa korišćenje sopstvenih energetskih mikromreža, industrijskih sistema za skladištenje električne energije i kompaktnih mobilnih nuklearnih reaktora. Ova tehnologija trebalo bi da omogući neprekidan rad vojnih objekata i u okolnostima kada veliki delovi zemlje ostanu bez električne energije ili drugih ključnih usluga.
Američki vojni planeri pritom razmatraju više mogućih uzroka takvog poremećaja. Među njima su veliki rat, upotreba elektromagnetnog oružja i snažni sajber napadi sposobni da onesposobe sisteme od kojih zavise snabdevanje i funkcionisanje infrastrukture.
Važan razlog za promenu pristupa jeste procena da Sjedinjene Američke Države više ne mogu da se oslanjaju isključivo na svoj geografski položaj. Atlantski i Tihi okean decenijama su posmatrani kao prirodne prepreke koje američku teritoriju štite od spoljašnjih pretnji.
Međutim, razvoj naoružanja velikog dometa i mogućnosti izvođenja sajber napada značajno su promenili takvu računicu. Potencijalni protivnik više ne mora fizički da savlada ogromne okeanske udaljenosti kako bi ugrozio sisteme koji su neophodni za funkcionisanje američke vojske.
Dodatnu opasnost predstavljaju hibridni sukobi i aktivnosti stranih obaveštajnih mreža unutar samih Sjedinjenih Država. Takve pretnje dodatno proširuju spektar mogućih kriznih situacija za koje se američko vojno rukovodstvo priprema.
U Pentagonu se zbog toga sposobnost preživljavanja i održavanja operativnosti vojnih objekata sve više posmatra kao ključni činilac borbene gotovosti. Prioritet više nije samo zaštita baza od neposrednog napada, već i obezbeđivanje uslova da oružane snage mogu da nastave da izvršavaju zadatke kada sistemi na koje se u mirnodopskim okolnostima oslanjaju prestanu da funkcionišu.
Program FORTRESS upravo treba da obezbedi takvu sposobnost. Kombinacijom nezavisnih izvora energije, rezervnih kapaciteta i sopstvenog snabdevanja, američke vojne baze trebalo bi da zadrže punu borbenu gotovost čak i tokom dugotrajnog prekida rada civilne infrastrukture.
