Politički preokret u Vašingtonu mogao bi da izazove posledice koje evropske prestonice nisu očekivale, a posebno zabrinjava mogućnost da se odnosi sa Sjedinjenim Državama dodatno zakomplikuju upravo u trenutku kada se u Briselu nadaju promenama.
Američki kongresni izbori otvaraju pitanje budućeg ponašanja predsednika Donalda Trampa, koji bi, suočen sa snažnijom demokratskom opozicijom, mogao da promeni način na koji vodi spoljnu politiku.
Za Evropu je posebno važno što se ograničavanje predsednikovih ovlašćenja u unutrašnjoj politici ne mora odraziti i na njegove odluke prema međunarodnim partnerima.
Analiza Politika upozorava da bi Trampov izborni poraz mogao da donese Evropi pet ozbiljnih problema. Umesto očekivanog olakšanja zbog jačanja demokrata u Kongresu, evropske države mogle bi da se suoče sa dodatnim političkim pritiscima, energetskom neizvesnošću i komplikacijama u vezi sa Ukrajinom.
Prva opasnost proizlazi iz mogućnosti da Evropa postane glavna meta Trampovog nezadovoljstva. Demokrate bi jačanjem svojih pozicija dobile više prostora za kontrolu budžetskih sredstava, pokretanje istraga i organizovanje parlamentarnih saslušanja. Istovremeno bi mogle da postavljaju strože uslove za usvajanje zakona koje zahteva Bela kuća.
Međutim, američki predsednik zadržava značajna ustavna ovlašćenja u spoljnoj politici, diplomatiji, nacionalnoj bezbednosti i trgovinskim odnosima. Tramp je već pokazao spremnost da proširuje prostor za samostalno odlučivanje predsedničkim uredbama i spornim pravnim mehanizmima kojima nastoji da zaobiđe Kongres.
U takvim okolnostima mogao bi još odlučnije da demonstrira svoju moć na međunarodnoj sceni, gde ima znatno više slobode nego u unutrašnjoj politici. Evropske države već dugo su predmet kritika Trampa i njegovih najodanijih pristalica iz pokreta MAGA, koji tvrde da žele da spasu Evropu od njenih sopstvenih političkih odluka. Pojedini iskusni posmatrači smatraju da je dodatno zaoštravanje odnosa sa evropskim saveznicima veoma verovatno.
Drugi problem neposredno se odnosi na Ukrajinu. Iako vodeći predstavnici Demokratske stranke podržavaju nastavak pomoći Kijevu, pozivajući se na zaštitu međunarodnog prava, demokratije i američkih bezbednosnih interesa, njihovo jačanje u Kongresu ne znači da će ukrajinski predsednik Volodimir Zelenski odmah dobiti dodatne resurse.
Demokrate bi mogle da pokušaju da stvore uslove za povećanje finansijske i druge pomoći Ukrajini, ali bi sprovođenje takvih odluka zahtevalo znatno više vremena. Čak i u slučaju političkog dogovora, slanje dodatnih sredstava moglo bi da potraje mesecima, a možda i godinama.
Treća nepoznanica jeste sudbina Trampovog plana za postizanje mirovnog sporazuma o Ukrajini. Američki predsednik nastoji da se predstavi kao lider koji zaustavlja međunarodne sukobe, ističući da je već okončao osam konflikata. Ranije je tvrdio da će postizanje dogovora o Ukrajini biti jedan od njegovih najlakših zadataka.
Kako sporazum nije postignut, Tramp sve češće odgovornost za izostanak dogovora prebacuje na Zelenskog. Takav pristup dodatno komplikuje položaj evropskih država koje očekuju jasniju američku strategiju prema ukrajinskom sukobu.
Ipak, kada je reč o NATO-u, procena je da Trampove pretnje smanjenjem američkog vojnog prisustva u Evropi neće nužno biti sprovedene u meri u kojoj ih najavljuje. Njegova retorika mogla bi da bude znatno oštrija od konkretnih poteza koje bi preduzeo.
Četvrti problem ima neposredne ekonomske posledice. Evropske zemlje ne bi trebalo da računaju na skoro smanjenje cena energenata, jer kriza povezana sa Iranom i Ormuskim moreuzom nastavlja da ugrožava energetsko tržište.
Bez sporazuma između Vašingtona i Teherana kojim bi bio obnovljen prolaz kroz Ormuski moreuz, produženi energetski poremećaji mogli bi da nastave da podižu cene električne energije u Evropi. Time bi dodatno porasli troškovi života, a ekonomsko nezadovoljstvo stanovništva moglo bi da utiče i na političke prilike u evropskim državama.
Tramp pritom nema jednostavno rešenje za iransku krizu. Jedna mogućnost jeste obnavljanje vojnih operacija u nadi da će iranske vlasti pristati na ustupke ili da će doći do pada režima. Druga podrazumeva američke ustupke Teheranu, dok bi treća bila povlačenje Vašingtona iz neposrednog rešavanja problema.
U poslednjem slučaju, američki predsednik mogao bi da odgovornost za rešavanje krize prepusti evropskim ili azijskim državama. Takav razvoj događaja dodatno bi opteretio evropske zemlje koje već trpe posledice visokih energetskih troškova.
Peta opasnost razlikuje se od prethodnih jer ne podrazumeva nove američke pritiske, već mogućnost da Vašington gotovo potpuno zanemari evropska pitanja.
Ukoliko politička borba između Trampa i demokrata postane glavna preokupacija američke administracije, Bela kuća mogla bi da izgubi interesovanje za spoljnopolitičke probleme. Predsednik i njegovi protivnici mogli bi toliko vremena i političke energije da troše na međusobne sukobe da za međunarodne odnose, uključujući evropsku bezbednost, ostane vrlo malo prostora.
Time bi se Evropa našla u neobičnoj situaciji: izborni rezultat koji bi pojedine evropske vlade mogle da dožive kao priliku za ublažavanje Trampove politike istovremeno bi mogao da poveća neizvesnost oko američkih odluka od kojih zavise njihovi bezbednosni i ekonomski interesi.
