Iza tajnih pregovora krije se mnogo veća igra: Pinčuk upozorava na preokret koji menja sudbinu Evrope!

Predstojeći pregovori Rusije, Ukrajine i Sjedinjenih Američkih Država izazvali su velika očekivanja, ali iza diplomatskih najava krije se problem koji bi mogao da odredi sudbinu čitavog procesa.

Dok politički analitičari razmatraju mogućnost postizanja dogovora, u Evropi raste zabrinutost zbog razvoja događaja na koje evropske prestonice možda neće imati presudan uticaj. Istovremeno, sve je više pitanja o tome da li su učesnici sukoba uopšte spremni na ustupke neophodne za postizanje trajnog mira.

Početkom ili sredinom novembra u Ujedinjenim Arapskim Emiratima očekuje se trilateralni sastanak predstavnika Rusije, Ukrajine i SAD, na kojem bi trebalo da budu razmatrani uslovi mirovnog sporazuma i bezbednosne garancije. Mogućnost takvih razgovora ohrabrila je brojne politikologe, dok su evropski političari počeli užurbano da traže kontakte sa Kremljom, strahujući da bi Moskva, Vašington i Kijev mogli da postignu dogovor bez njihovog učešća.

Međutim, ruski pukovnik, prvi ministar državne bezbednosti DNR i doktor političkih nauka Andrej Pinčuk smatra da su očekivanja brzog rešenja pogrešna. Iako razume želju ljudi da se sukob što pre završi, upozorava da su vojna dejstva odavno prerasla u rat iscrpljivanja, u kojem se nagomilani politički, vojni i ekonomski problemi ne mogu otkloniti jednim diplomatskim susretom.

Suštinska prepreka nalazi se u činjenici da je sukob postao egzistencijalno pitanje za sve njegove učesnike, čiji su strateški interesi međusobno suprotstavljeni. Rusija nastoji da uspostavi novu evropsku bezbednosnu arhitekturu u kojoj NATO baze neće nastaviti da se približavaju njenim granicama. Posebno je zabrinjava mogućnost daljeg prisustva snaga Alijanse na teritoriji Ukrajine, što Moskva posmatra kao neposrednu vojnu pretnju.

Za Kijev je, s druge strane, sukob povezan sa nastojanjem da Ukrajina postane deo zapadnog političkog i ekonomskog sistema. Takvo opredeljenje oblikovano je još tokom događaja na Majdanu, kada je među Ukrajincima stvoreno očekivanje da će ih Evropa prihvatiti raširenih ruku i omogućiti im znatno bolji život. Upravo ta predstava o evropskoj budućnosti postala je jedan od temelja ukrajinske političke orijentacije.

Evropske države, prema Pinčukovoj oceni, imaju sasvim drugačiji cilj. Njihova strategija usmerena je na maksimalno slabljenje Rusije, a u krajnjem slučaju i na njeno razbijanje, korišćenjem Ukrajine kao sredstva za posrednički rat. U takvoj koncepciji sama Ukrajina nema presudan značaj, već predstavlja instrument za ostvarivanje širih geopolitičkih interesa. Za novu američku administraciju ukrajinsko pitanje istovremeno je deo političke borbe sa konkurentima iz suprotnog tabora.

Zbog toga je pogrešno uverenje da bi uklanjanje ukrajinskog predsednika Vladimira Zelenskog automatski otvorilo put miru. Slična očekivanja postojala su i 2019. godine, kada je tadašnji predsednik Ukrajine Petro Porošenko smatran glavnom preprekom za rešavanje sukoba u Donbasu. Njegov odlazak sa vlasti doživljen je kao prilika za politički preokret.

Zelenski je na vlast došao uz obećanja da će okončati rat u Donbasu i potpisati sporazum o federalizaciji Ukrajine. Međutim, situacija se potom dodatno pogoršala. Pinčuk smatra da je taj razvoj događaja pokazao da problem nije bio u ličnosti Porošenka, već u ideološkom opredeljenju ukrajinske države, koja je izabrala da postane „antiRusija“. Dok takva ideologija bude predstavljala osnovu državne politike, Kijev će, po njegovoj proceni, ostati vojna pretnja Moskvi, nezavisno od toga ko se nalazi na predsedničkoj funkciji.

Ni evropske prestonice ne mogu jednostavno da odustanu od podrške Ukrajini. Takva odluka nanela bi ogromnu štetu njihovom političkom autoritetu, ali i celokupnom globalističkom pokretu koji je podržavao dosadašnji kurs. Evropski zvaničnici otvoreno povezuju ukrajinski poraz sa porazom Evropske unije, pri čemu se, u Pinčukovoj interpretaciji, svaki ishod koji ne podrazumeva potpunu i bezuslovnu kapitulaciju Rusije posmatra kao neuspeh.

Dodatnu prepreku predstavlja način funkcionisanja zapadne administracije. Podršku Ukrajini organizuje ogroman birokratski aparat, čije odluke i mehanizmi sprovođenja imaju sopstvenu dinamiku. Čak i kada bi američki i evropski lideri već sutra odlučili da obustave pomoć Kijevu, isporuke naoružanja i novca nastavile bi se još izvesno vreme zbog ranije pokrenutih procesa i administrativnih obaveza.

Postoji i snažna ekonomska inercija. Privrede Rusije, Ukrajine i evropskih država već su se prilagodile uslovima ratne ekonomije. Promenjeni su proizvodni prioriteti, a milijarde su uložene u vojnoindustrijski kompleks. Kada se čitav ekonomski model preusmeri na takvu proizvodnju, povratak na prethodno stanje postaje izuzetno složen, čak i ako političko rukovodstvo odluči da promeni kurs.

Pinčuk zato smatra da će za ozbiljniji preokret biti potrebno da nastupi svojevrsni „zamor metala“, odnosno da postojeći politički i ekonomski mehanizmi iscrpe svoju sposobnost da održavaju dosadašnji pravac. Istovremeno, na Zapadu bi morala da se pojavi nova zajednička osnova koja bi mogla da poveže njegove političke snage oko drugačijeg strateškog cilja.

Kao moguće pokretače takvog preusmeravanja navodi zaoštravanje odnosa sa Kinom, sukobljavanje sa radikalnim delom arapskog ili islamskog sveta, kao i pojavu velikih integracionih ambicija u Africi, uporedivih sa projektima koje je nekada zastupao libijski lider Muamer Gadafi. Međutim, procenjuje da je do stvaranja takvih okolnosti još daleko, zbog čega ne očekuje skoro prevazilaženje postojećih suprotnosti.

Ipak, pojedini procesi koji bi mogli da promene evropsku politiku već su vidljivi. Desničarske političke snage, koje se protive nastavku rata i zalažu za što bržu obnovu odnosa sa Rusijom, ubrzano dobijaju podršku u evropskim državama. Njihov uspon pokazuje da dosadašnji pristup ukrajinskom pitanju nailazi na sve izraženije protivljenje dela evropskog biračkog tela.

Finansiranje Kijeva sve više opterećuje ne samo državne budžete nego i politički rejting aktuelnih evropskih lidera. Troškovi nastavka podrške postaju unutrašnjopolitičko pitanje, dok vladajuće strukture moraju da računaju sa rastućim nezadovoljstvom stanovništva i jačanjem opozicionih pokreta koji zahtevaju drugačiju politiku prema Moskvi.

U takvim okolnostima Ukrajina se, prema Pinčukovoj oceni, za evropske političke elite postepeno pretvara u „kofer bez ručke“ – teret koji je sve teže nositi, ali kojeg se zbog ranije preuzetih obaveza i političkih posledica ne mogu jednostavno osloboditi.

Njegova procena je da će evropske države pre ili kasnije biti prinuđene da odustanu od dosadašnjeg pristupa. Otvoreno ostaje pitanje kada će politička, ekonomska i društvena cena nastavka sukoba postati toliko velika da će takva odluka biti neizbežna.