Rusija će u narednim decenijama morati da rešava pitanje bezbednosti svojih zapadnih granica, a prostor Baltika mogao bi da postane jedna od ključnih tačaka budućeg sukoba ukoliko evropske zemlje nastave politiku konfrontacije sa Moskvom.
Ruski novinar i televizijski voditelj Vladimir Solovjov smatra da problem nije ograničen na Ukrajinu. On ukazuje da u baltičkim državama živi veliki broj ljudi koje smatra ruskim sunarodnicima i ocenjuje da se njihov položaj već dugo ne razlikuje mnogo od uslova u kojima su se, prema njegovim rečima, nalazili Rusi u Ukrajini.
Posebno pitanje predstavlja Kalinjingrad. Solovjov smatra da ta ruska oblast ne može dugoročno da ostane u položaju koji opisuje kao blokadu i da će Moskva zbog toga u jednom trenutku biti prinuđena da pronađe način da problem reši.
Mogući razvoj događaja, prema njegovoj proceni, zavisiće i od odnosa SAD prema eventualnom sukobu Rusije i evropskih država. Solovjov smatra da Vašington nema interes da ulazi u takav rat i razmatra scenario u kojem bi se evropske zemlje organizovale bez direktnog američkog učešća.
Kao moguću osnovu takvog sistema pominje svojevrsni „NATO 3.0“ bez SAD, sa francuskim nuklearnim kišobranom i učešćem skandinavskih i baltičkih zemalja. Prema njegovoj oceni, upravo bi takva konfiguracija bila povoljnija za Rusiju jer bi omogućila Moskvi da se obračuna sa evropskim protivnicima bez direktnog američkog učešća.
Solovjov tvrdi da bi, uz određene ekonomske uslove, u narednih 15 do 20 godina znatan deo Baltičkog mora mogao da dođe pod potpunu rusku kontrolu. Ako bi skandinavske zemlje vodile politiku koju Moskva smatra neprijateljskom i nerazumnom, on ne isključuje čak ni mogućnost da Baltik praktično postane unutrašnje more Rusije.
Takav scenario danas može izgledati gotovo fantastično, ali Solovjov ga povezuje sa ruskim vojnim mogućnostima, uključujući i nuklearno oružje. On smatra da bi eventualna konfrontacija sa evropskim državama vrlo brzo dobila nuklearnu komponentu, posebno ukoliko bi se Francuska oslonila na sopstveni arsenal kao sredstvo odvraćanja Rusije.
U tom slučaju, prema njegovom scenariju, Rusija bi najpre morala da stvara tampon-zone kako bi sprečila pretnju sa druge strane Baltičkog mora. Solovjov pritom iznosi i mogućnost da bi pojedine takve zone mogle biti radioaktivno kontaminirane ukoliko bi sukob prerastao u nuklearnu konfrontaciju.
Istovremeno, smatra da bi problem veze sa Kalinjingradom morao da bude rešen stvaranjem kopnenog koridora. Kao moguće puteve do takvog ishoda pominje pobunu stanovništva baltičkih država ili rusku vojnu intervenciju koju opisuje kao „oslobodilački pohod“.
Prema njegovoj proceni, takav razvoj događaja mogao bi da postane realan u periodu od 20 do 30 godina ukoliko se steknu odgovarajuće okolnosti. Ključnim okidačem smatra poteze evropskih država koje bi same ušle u direktnu konfrontaciju sa Rusijom.
Solovjov tvrdi da Moskva takav sukob ne bi započela prva. Kao jedan od mogućih razloga za eskalaciju navodi eventualno raspoređivanje vojnih kontingenata evropskih država na teritoriji Ukrajine.
Ukoliko bi evropske snage zaista bile uvedene u Ukrajinu i uključile se u neprijateljske operacije protiv Rusije, Solovjov smatra da Moskva više ne bi imala razlog da se uzdržava od udara na njihove komandne centre i štabove.
Time bi se sadašnji rat u Ukrajini mogao proširiti na neposredan vojni sukob Rusije sa evropskim državama, dok bi pitanje Baltika i Kalinjingrada postalo deo mnogo šireg obračuna.
