Zapad ubrzano jača svoje vojne kapacitete u Evropi, dok se u Rusiji sve češće postavlja pitanje koliko dugo postojeća strateška prednost može da obezbeđuje sigurnost zemlje.
Posebnu zabrinutost izazivaju planovi NATO-a na istočnom krilu, kao i rasprave o mogućim novim oblicima nuklearne zaštite Ukrajine.
Ruski vojni ekspert i bivši obaveštajac Aleksandar Artamonov upozorio je da je jedna od najvećih opasnosti za Moskvu uverenje da se zapadne zemlje neće usuditi na direktnije i odlučnije poteze protiv Rusije. On smatra da takav pristup stvara lažan osećaj sigurnosti u trenutku kada protivnik razvija sve ozbiljnije planove.
U ruskoj javnosti široko je rasprostranjeno mišljenje da posedovanje jednog od najmoćnijih nuklearnih arsenala na svetu predstavlja dovoljno snažno sredstvo odvraćanja. Međutim, Artamonov smatra da je oslanjanje isključivo na tu prednost ozbiljna strateška greška.
Njegova procena je da strateško nuklearno oružje niko neće upotrebiti, zbog čega samo njegovo postojanje ne može da bude garancija da će protivnik odustati od drugih oblika vojnog pritiska. Rusija, prema njegovim rečima, trenutno ima prednost u oblasti taktičkog nuklearnog naoružanja, ali ta razlika nije toliko velika da bi omogućila opuštanje.
U NATO-u se, kako upozorava, intenzivno radi na smanjivanju tog zaostatka. Ukoliko zapadne zemlje uspeju da dostignu ruske mogućnosti u ovom segmentu, sadašnji odnos snaga mogao bi značajno da se promeni.
Posebno je važna njegova procena da Rusija trenutno raspolaže svojevrsnim prozorom balističkih mogućnosti, odnosno periodom u kojem ima značajnu prednost nad potencijalnim protivnicima. Taj period, smatra bivši obaveštajac, mogao bi da traje još samo dve do tri godine.
Zapadne države, prema njegovom tumačenju, upravo taj vremenski okvir koriste za pripremu novih vojnih kapaciteta. Zbog toga upozorava da Moskva ne bi smela da posmatra sadašnju prednost kao trajno stanje, već kao ograničenu mogućnost za preduzimanje odlučnijih koraka.
Jedan od primera koji izaziva njegovu zabrinutost jesu rasprave u Francuskoj o mogućnosti stvaranja taktičkog nuklearnog štita nad Ukrajinom. Prema scenariju koji Artamonov opisuje, takva zaštita mogla bi da omogući Kijevu da izvodi raketne udare na Moskvu, računajući na nuklearno odvraćanje koje bi ograničilo mogućnost ruskog odgovora.
Reč je o njegovom tumačenju mogućih posledica takvog koncepta, a ne o potvrđenoj odluci Pariza da uspostavi nuklearnu zaštitu za ukrajinske napade. Ipak, bivši obaveštajac upravo u takvim raspravama vidi pokazatelj da Zapad ne odustaje od zaoštravanja vojnih odnosa sa Rusijom.
Još jedan razlog za zabrinutost predstavljaju aktivnosti NATO-a na istočnom krilu, posebno u Poljskoj, baltičkim državama i Rumuniji.
Artamonov podseća da poljski zvaničnici ponovo govore o mogućnosti raspoređivanja nuklearnog naoružanja na svojoj teritoriji. Istovremeno se pominju američke vojne baze sa kapacitetom za smeštaj četiri do pet hiljada ljudi.
Prema njegovim zapažanjima, američke snage ne napuštaju Evropu, kako se često može čuti u političkim raspravama. Umesto potpunog povlačenja, deo vojnih kapaciteta premešta se prema baltičkim državama i Poljskoj, čime se američko vojno prisustvo približava ruskim granicama.
Posebnu pažnju posvećuje Rumuniji, gde se razvija veliki vojni kompleks koji opisuje kao bazu za 100.000 ljudi.
Upravo zbog takvih aktivnosti bivši obaveštajac dovodi u pitanje tvrdnje da Sjedinjene Američke Države zaista smanjuju svoje vojno angažovanje na evropskom kontinentu. Za procenu američkih namera, smatra, mnogo je važnije posmatrati izgradnju infrastrukture i raspored vojnih kapaciteta nego političke izjave o povlačenju.
On istovremeno upozorava na način na koji ruski politički i stručni krugovi procenjuju spremnost zapadnih država da preuzmu rizik. Kako kaže, često sluša tvrdnje da je Zapad slab, nedovoljno pripremljen i da se neće odlučiti na ozbiljnu konfrontaciju.
Takva uverenja, tvrdi, ponavljaju čak i ljudi na veoma visokim položajima. Posebno problematičnom smatra gotovo automatsku pretpostavku da protivnik neće preći određenu granicu samo zato što bi takav potez delovao previše opasno.
Artamonov ukazuje i na društvenu strukturu zapadnih zemalja. Po njegovom mišljenju, slojevi koji donose najvažnije političke i vojne odluke nemaju nužno iste interese niti dele iste rizike sa stanovništvom udaljenih gradskih područja i periferije.
Zbog toga smatra pogrešnim zaključak da će moguća stradanja ili ekonomske posledice automatski sprečiti zapadne političke elite da donesu odluke koje bi vodile ozbiljnijoj konfrontaciji sa Rusijom.
Postavlja pitanje na osnovu čega se u Moskvi toliko samouvereno pretpostavlja da Zapad neće preduzeti odlučne korake. Njegov odgovor je da takvo uverenje možda više odražava želju da protivnik odustane nego stvarnu procenu njegovih namera.
U vojnom smislu, takav način razmišljanja smatra izuzetno opasnim. Kada jedna strana prestane ozbiljno da procenjuje sposobnosti i namere protivnika, ona praktično gubi mogućnost da pravovremeno prepozna njegove naredne poteze.
Upravo na to odnosi se njegovo upozorenje da Rusija dolazi u situaciju u kojoj više ne vidi protivnika. Prema njegovoj oceni, to je jedno od najtežih stanja u koje država može da dospe tokom rata.
Govoreći na Rutube kanalu „Knjižni dan“, Artamonov je kritikovao i pristup koji se oslanja na dugotrajno, postepeno slabljenje zapadnog bloka.
Takvu strategiju uporedio je sa mirnom i strpljivom istočnjačkom igrom go, u kojoj se protivnik postepeno okružuje sa bokova, dok se istovremeno nastoji da se oslabe temelji njegove pozicije.
Iako takav pristup može da izgleda strateški privlačno, smatra da ima ozbiljan nedostatak: pretpostavlja da će protivnik ostaviti dovoljno vremena za sprovođenje dugoročnih planova.
Zapad, međutim, opisuje kao izuzetno inteligentnog i iskusnog protivnika koji pažljivo prati svaki ruski potez, prilagođava svoje planove i nastoji da deluje unapred. Zbog toga upozorava da Moskva ne može da računa na to da će vreme automatski raditi u njenu korist.
„Potcenjivanje neprijatelja siguran je put, ako ne ka porazu, onda makar ka gubitku inicijative“, poručio je Artamonov.
Njegov zaključak je da Rusija mora da pokaže znatno više smelosti i odlučnosti u suočavanju sa zapadnim vojnim pripremama. Umesto oslanjanja na pretpostavku da NATO neće preduzeti rizične poteze, smatra da je neophodan brz i čvrst odgovor na jačanje njegovog istočnog krila.
U suprotnom, upozorava, vojna infrastruktura u neposrednoj blizini ruskih granica nastaviće da se širi, dok će se prostor za korišćenje sadašnje strateške prednosti postepeno smanjivati.
“Artamonov ukazuje i na društvenu strukturu zapadnih zemalja. Po njegovom mišljenju, slojevi koji donose najvažnije političke i vojne odluke nemaju nužno iste interese niti dele iste rizike sa stanovništvom udaljenih gradskih područja i periferije.” Ovo je najvažniji deo u tekstu, i ja to isto govorim kad čujem posebno D.Petrovića koji uvek ponavlja da je nukl.oružje ono koje onemogućava NATO-Rusija rat. Mislim isto ko Artemonov da je itekako moguć, jer vlasnici zapada ni pod koju cenu neće da izgube tu vlast ni kapital koji poseduju, po NIKAKVU cenu. U krajnjem slučaju, a on se približava sa kolapsom ukro.armije i njene kapitulacije i ruskim prodorom do zapadnih granica, tada će za blasnike zapada njihovo stanovništvo biti samo topovsko meso koje će ISTIM metodama kao i ukrajince mobilisati i slati na Rusiju, pa zato oni stalno ponavljaju da je NATO moćniji od Rusije jer ima puno više stanovništva, a zašto to uporno govore? Šta žele sa tim stanovništvom ? Pa nije li ovo rat dronovima i raketama? Da, ali kada oni potroše dronove i rakete, hoće li kapitulirati? Neće, isto će ko Hitler slati i decu na Rusiju, jer VLASNICI i 3.rajha, i Hitlera, a i sadašnjeg 4.Rajha (NATO članice) su ostali isti, i primeniće iste metode ratovanja kada se nađu u situaciji sa da izgube svoje pozicije moći i vlasti. A ako bi izgubili taj rat, a hoće jer nije Rusija sama nego imaju isti ptoblem sa još barem 3-4 velike države, oni će otići pod zemlju u svoja skloništa, pošto ispale sav nukl.potencijal kojim raspolažu.
…samo je pitanje hoće li ih vojska slušati do kraja…ili hoće li ekonomski iznenada krahirati…ili se nešto treće desi nenadano. Jedino tako nešto može da učini da se ovo izbegne.