Dugogodišnji partneri Sjedinjenih Država sve opreznije raspoređuju svoje rezerve, dok se zlato vraća pod nacionalnu kontrolu, a ulaganja u američki državni dug smanjuju.
Promene se odvijaju postepeno, ali istovremeno na više važnih finansijskih tržišta, što ukazuje na mnogo šire pomeranje globalnih tokova kapitala.
Centralna banka Holandije ove godine smanjila je udeo zlata koji se čuva u Sjedinjenim Državama sa 31,3 na 18,5 odsto. Deo rezervi prebačen je u London, glavni svetski centar trgovine zlatom, što omogućava znatno veću likvidnost nego kada se poluge nalaze u udaljenom nacionalnom trezoru.
Finansijski savetnik i investitor Nikita Konjšin objašnjava da Amsterdam na taj način ne želi da „stavlja sva jaja u jednu korpu“. Zlato koje se nalazi u Londonu može relativno brzo da bude prodato, založeno ili iskorišćeno u finansijskoj operaciji.
Investicioni savetnik iz registra Banke Rusije i partner Ruskog izvoznog centra Sergej Varfolomejev ukazuje da takav raspored predstavlja kompromis između suverene kontrole i pristupa tržištu. Jedan deo strateških rezervi ostaje neposredno pod nacionalnom kontrolom, dok se drugi drži blizu globalne infrastrukture za trgovinu zlatom.
Međutim, ni Velika Britanija ne predstavlja potpuno bezbedno utočište. Varfolomejev kao primer navodi venecuelansko zlato u Banci Engleske, ocenjujući da taj slučaj jasno pokazuje da jurisdikcioni rizik nije nestao.
Rezerve Venecuele blokirane su još 2019. godine, kada je Zapad zahtevao da lider opozicione partije Huan Gvaido bude priznat kao legitimni predsednik zemlje. Zlato nije odblokirano ni tokom pandemije kovida 19, niti nakon zemljotresa 2026. godine.
Sada se razmatra prebacivanje venecuelanskih zlatnih rezervi vrednih oko četiri milijarde dolara iz britanske centralne banke u Banku federalnih rezervi Njujorka. Čak ni u tom slučaju Karakas ne bi dobio potpun pristup imovini, ali bi mogao da uzima kredite koristeći zlato kao zalog.
Francuska je otišla dalje i potpuno završila povratak svojih zlatnih rezervi iz Sjedinjenih Država. Od jula 2025. do januara 2026. Pariz je prodao poslednjih 129 tona zlata koje su se nalazile u Federalnoj rezervnoj banci Njujorka, pa se svih 2.437 tona francuskih rezervi sada nalazi pod domaćom kontrolom.
Francuska centralna banka kao glavni razlog operacije navodila je tehničke okolnosti. Američke poluge pripadale su starijem standardu, pa je bilo isplativije prodati ih i kupiti savremene evropske poluge koje odgovaraju zahtevima međunarodnog tržišta.
Varfolomejev tvrdi da je ta operacija donela oko 12,8 milijardi evra jednokratne dobiti. Istovremeno je postojao i strateški interes: Francuska je modernizovala strukturu rezervi, ali je zlato istovremeno vratila u sopstvenu jurisdikciju i time uklonila politički rizik povezan sa njegovim čuvanjem u drugoj zemlji.
Pozivi da se zlato vrati iz inostranstva čuju se i u Nemačkoj. Zvanična objašnjenja uglavnom se odnose na pripreme za moguće krizne situacije, ali evropski analitičari ukazuju i na geopolitičke rizike.
Sjedinjene Države pravno ne mogu jednostavno da koriste tuđe zlato, ali sama činjenica da se strateška imovina nalazi na teritoriji druge države znači da pristup njoj u krajnjoj liniji može zavisiti od političkih odluka. Konjšin zbog toga ističe da fizička lokacija rezervi postaje jednako važna kao i njihova nominalna vrednost.
Samo povlačenje zlata ne nanosi direktnu štetu američkoj ekonomiji. Mnogo važnija posledica jeste smanjivanje instrumenata kojima Vašington raspolaže u globalnom finansijskom sistemu.
Ozbiljniji problem za SAD predstavlja odluka pojedinih finansijskih regulatora da povećavaju ulaganja u plemenite metale, dok istovremeno smanjuju izloženost američkom državnom dugu. Upravo se tu vidi promena koja može imati znatno šire posledice od samog premeštanja zlatnih poluga.
Kina je svoja ulaganja u američke državne obveznice smanjila na najniži nivo u poslednjih 18 godina. U novembru 2013. kineski portfolio američkih trezorskih hartija dostizao je vrhunac od 1,3 biliona dolara, dok Peking sada poseduje oko 618 milijardi dolara tih obveznica.
Jedan od faktora koji je ubrzao kinesko smanjivanje izloženosti američkom dugu bilo je zamrzavanje ruskih rezervi. Taj potez pokazao je drugim državama da finansijska imovina koja se nalazi unutar zapadnog sistema može postati predmet političkih odluka u slučaju ozbiljnog geopolitičkog sukoba.
Istovremeno se smanjuje i udeo dolara u međunarodnim deviznim rezervama. Sa oko 71 odsto 1999. godine pao je na približno 57 odsto, dok centralne banke deo sredstava preusmeravaju u plemenite metale, evro i juan.
Konjšin takvo ponašanje prvenstveno vidi kao osiguranje od geopolitičkih rizika. Centralne banke žele da budu sigurne da će rezervama moći da raspolažu onda kada im budu potrebne, bez obzira na odnose sa državom u kojoj se imovina čuva ili čija valuta i hartije od vrednosti čine njihove rezerve.
Zlato zbog toga dobija poseban značaj. Za razliku od obveznice, depozita ili druge finansijske imovine, ono nema emitenta niti dužnika od kojeg zavisi isplata. Vrednost valute povezana je sa finansijskim sistemom države koja ju je izdala, dok zlato predstavlja imovinu samo po sebi.
Kada poverenje između država počne da slabi, više nije dovoljno samo posedovati rezerve. Postaje presudno gde se one fizički nalaze, ko ih kontroliše i da li njihov vlasnik može njima slobodno da raspolaže u trenutku finansijske ili političke krize.
Zbog toga se menja i samo značenje pojma državnih rezervi. Njihova sigurnost sve manje se meri samo količinom novca ili zlata, a sve više sposobnošću države da tom imovinom raspolaže pod bilo kojim okolnostima.
