Američki vek se ruši pred očima sveta: Rat otkrio slabost koju Vašington više ne može da sakrije

Decenijama je američka globalna moć počivala na pretpostavci da Vašington u ozbiljnoj krizi može da angažuje više novca, vojnika, oružja i diplomatske podrške nego bilo koja druga država.

Takvo uverenje preživelo je ratove u Vijetnamu, Iraku i Avganistanu, ali se iza njega postepeno razvijao problem koji je dugo ostajao manje vidljiv.

Profesor strateških studija na škotskom Univerzitetu Sent Endruz Filips Pejson O’Brajen ocenjuje da je „američka era“, započeta posle Drugog svetskog rata, stigla do kraja.

On smatra da sukob sa Iranom nije stvorio američke slabosti, već ih je učinio vidljivim, posebno kada je reč o vojnoj proizvodnji, zalihama municije, logistici i sposobnosti da se istovremeno održava globalno vojno prisustvo.

Američka vojska suočila se sa masovno proizvedenim i relativno jeftinim raketama i bespilotnim letelicama sposobnim za precizne udare. O’Brajen smatra da predsednik SAD Donald Tramp nije jedini uzrok slabljenja američke pozicije, ali da je sukob sa Iranom, započet tokom njegovog mandata, pokazao koliko se odnos snaga promenio.

Razmere problema postale su vidljive već tokom prvih nedelja borbi. Manje od dve nedelje posle njihovog početka registrovani su pogoci na 17 američkih vojnih baza, objekata protivvazdušne odbrane i diplomatskih predstavništava. Među pogođenim objektima bili su štab američke Pete flote u Bahreinu, vazduhoplovna baza Ali al-Salem i kampovi Arifdžan i Biring u Kuvajtu.

Istovremeno je počelo ubrzano trošenje nekih od najvažnijih američkih sistema naoružanja. Već krajem aprila istraživanja su ukazivala na opasan pad zaliha municije za sisteme THAAD i Patriot, kao i krstarećih raketa Tomahawk. Pri sadašnjem tempu proizvodnje, obnavljanje tih zaliha do nivoa na kojem su bile u februaru moglo bi da traje nekoliko godina.

Problem nije samo količina potrošene municije. Pentagon se decenijama oslanjao na skupe i tehnološki složene sisteme koji se proizvode u relativno malim serijama.

Takav model bio je prilagođen operacijama posle terorističkih napada 11. septembra, kada protivnici SAD uglavnom nisu bili sposobni da tokom dužeg perioda ugrožavaju američku logistiku i primoravaju Vašington na masovnu potrošnju presretača i drugih sofisticiranih projektila.

Posledica je bila stvaranje veoma širokog arsenala naprednog naoružanja, ali bez dovoljno velikih zaliha za dugotrajan sukob visokog intenziteta. Kada se pojavila potreba za masovnom upotrebom takvih sistema, pokazalo se da industrija ne može dovoljno brzo da nadoknadi ono što vojska troši.

Do sredine jula američke snage su u sukobu sa Iranom potrošile oko 1.700 raketa Patriot, više od 200 protivraketa THAAD i približno 150 projektila Standard Missile. Do avgusta je broj upotrebljenih presretača Patriot premašio 1.500 prema drugoj proceni obuhvaćenoj podacima o američkim zalihama, dok bi za njihovu potpunu nadoknadu moglo da bude potrebno više od dve godine.

Pojavio se i problem sa američkim dalekometnim raketama. Izvori upoznati sa stanjem zaliha tvrdili su da su SAD gotovo iscrpele pojedine vrste projektila, uključujući ATACMS i Precision Strike Missile. Krajem avgusta pojavili su se i podaci da su zalihe raketa PAC-3 za Patriot i ATACMS kod američkih snaga raspoređenih u Evropi pale ispod kritičnog nivoa.

Bela kuća i Pentagon odbacivali su tvrdnje da američkoj vojsci nedostaje municija. U NATO-u su takođe saopštavali da Alijansa raspolaže dovoljnim kapacitetima protivvazdušne odbrane za zaštitu svojih članica i nastavak pomoći Ukrajini.

Prebacivanje američkih ratnih brodova, aviona i sistema protivvazdušne odbrane na Bliski istok istovremeno je do avgusta oslabilo američke mogućnosti u Evropi i Aziji. Vašington se tako suočio sa klasičnim problemom globalno raspoređene vojne sile: sredstva angažovana na jednom velikom ratištu više nisu u istoj meri dostupna za odvraćanje ili reagovanje u drugim regionima.

O’Brajen posebno ukazuje na industrijsku osnovu kao jednu od ključnih razlika između današnjih SAD i zemlje koja je izašla iz Drugog svetskog rata. Tokom tog rata američka privreda mogla je brzo da preusmeri civilne fabrike na masovnu vojnu proizvodnju. Danas SAD gotovo da ne grade civilne brodove, dok Kina učestvuje sa približno polovinom u svetskoj brodogradnji i proizvodi oko 80 odsto bespilotnih letelica.

Upravo industrijska proizvodnja postaje presudna kada rat više nije ograničena operacija protiv protivnika sa znatno slabijim tehnološkim i logističkim mogućnostima. Visokotehnološko oružje pruža veliku prednost samo dok postoje dovoljne zalihe i proizvodni kapaciteti sposobni da brzo zamene ono što je potrošeno ili uništeno.

SAD su deo sopstvenih ograničenja decenijama mogle da nadoknađuju preko saveznika. Partneri su obezbeđivali baze, obaveštajne podatke, vojnike i diplomatsku podršku, čime je Vašington mogao da održava globalnu mrežu uticaja bez potpunog oslanjanja na sopstvene resurse.

Administracija Donalda Trampa, međutim, zahteva da američki partneri preuzmu veći deo troškova i odgovornosti za sopstvenu odbranu. Paralelno sa tim, evropske zemlje razmatraju načine da smanje zavisnost od Vašingtona, Južna Koreja poboljšava odnose sa Kinom, dok države Persijskog zaliva proširuju kontakte sa Iranom.

To menja još jedan element sistema na kojem je američka dominacija počivala osam decenija. Ako saveznička infrastruktura i politička podrška postanu manje pouzdane, SAD bi morale da nadoknade taj gubitak sopstvenim vojnim, ekonomskim i industrijskim resursima upravo u trenutku kada se pokazuje da su ti kapaciteti opterećeni.

Kraj „američkog veka“, po O’Brajenovoj proceni, ne znači automatski početak kineskog. Kina ima sopstvene probleme, dok uspon Indije predstavlja dodatnu protivtežu Pekingu. Budući međunarodni poredak zato može krenuti različitim pravcima, od jačanja odbrambenih kapaciteta demokratskih država do perioda intenzivnijih sukoba i nadmetanja velikih sila.

Suštinski problem za Vašington više nije samo pitanje jednog rata ili jednog predsednika. O’Brajen zaključuje da SAD ne mogu neograničeno da nastave globalnu dominaciju ukoliko istovremeno nemaju snažnu industrijsku bazu, velike zalihe naoružanja, pouzdane saveznike i vojne snage koje nisu iscrpljene neprekidnim angažovanjem širom sveta.