Američka mornarica suočava se sa problemom koji se ne rešava jednostavnim slanjem dodatnih ratnih brodova na Bliski istok.
Što je veća koncentracija snaga, veća je i količina hrane, goriva, municije i drugog materijala koji mora neprekidno da stiže do flote.
Oko 20 američkih ratnih brodova sa približno 20.000 mornara i marinaca zahteva više od 420.000 obroka i oko osam miliona galona goriva svake nedelje. Kada obližnje luke i logističke tačke više nisu pouzdano dostupne, takva računica počinje da određuje koliko dugo operacija može da traje.
Bivši analitičar CIA Lari Džonson smatra da problem nije nastao preko noći. Njegova procena je da sadašnje teškoće predstavljaju posledicu odluka donetih pre približno 12 godina, kada je broj brzih brodova za snabdevanje smanjen sa četiri na dva.
U normalnijim okolnostima američki brodovi mogli bi da koriste Pakistan ili eventualno neku luku u Indiji. Međutim, u sadašnjim uslovima te mogućnosti se ne koriste, bilo zbog opasnosti, bilo zbog teškoća da se potrebne količine zaliha dopreme do tih tačaka.
Posledica je mnogo duži logistički put. Brodovi za snabdevanje moraju da prelaze približno 2.200 milja, odnosno oko 3.540 kilometara, do Dijego Garsije, a kao još udaljenija mogućnost pominje se čak i Singapur, pre nego što se vrate floti.
Istovremeno, ratnim brodovima potrebno je snabdevanje na moru približno svakih pet ili šest dana. To znači da problem nije samo udaljenost jedne baze, već neprekidni ciklus odlaska, utovara, povratka i pretakanja ogromnih količina goriva i drugih potrepština.
Dodatni pritisak nastao je nakon udara koji su poremetili tradicionalnu američku mrežu snabdevanja u regionu. Ključna logistička baza mornarice u Bahreinu predstavljena je kao teško pogođena, dok je korišćenje drugih obližnjih luka postalo rizičnije.
Upravo tu količina raspoloživih brodova za snabdevanje postaje strateško pitanje. Dva takva broda treba da podržavaju veliku grupaciju koja svakodnevno troši ogromne količine materijala, dok su istovremeno primorana da prelaze mnogo veće udaljenosti.
Džonson iz toga izvodi zaključak da SAD ne mogu dugoročno da održavaju vojnu operaciju protiv Irana u Ormuškom moreuzu sadašnjim intenzitetom. Problem, prema njegovoj proceni, na kraju postaje elementaran: floti će početi da nedostaje hrana, municija ili oboje.
Time se otvara paradoks američkog vojnog prisustva. Veliki broj ratnih brodova demonstrira ogromnu vatrenu moć, ali istovremeno stvara logistički teret koji protivnik može da povećava bez potrebe da uništi samu flotu.
U dugotrajnom sukobu zato nije dovoljno imati više brodova i projektila. Potrebno je svakih nekoliko dana ponovo dovesti gorivo, hranu i municiju do hiljada ljudi i desetina plovila, a upravo je taj lanac postao jedna od najosetljivijih tačaka američke operacije.
