Ratovi ne traju uvek zato što ne postoji mogućnost dogovora. Ponekad opstaju zato što bi njihovo zaustavljanje zahtevalo od političkog rukovodstva da prizna da strategija koju je godinama zastupalo nije uspela.
Američka istorija pruža više primera takvog problema. Vijetnam i Avganistan pokazali su da rat može trajati dugo i nakon što postane očigledno da prvobitni politički ciljevi neće biti ostvareni.
Džefri Saks u razgovoru sa Paskalom Lotazom upravo u tome vidi jednu od najvećih prepreka završetku sadašnjih ratova. Politički sistem veoma teško izgovara jednostavnu rečenicu: napravili smo grešku i sada prestajemo.
Takvo ponašanje nije karakteristično samo za SAD. Vlade koje su godinama investirale politički kapital, novac i reputaciju u određenu strategiju imaju snažan podsticaj da odlože trenutak kada će morati da priznaju neuspeh.
Daniel Elsberg je još tokom Vijetnamskog rata opisao mehanizam koji je nazvao „stalemate machine“ – mašina za održavanje pat-pozicije. Njena politička logika može se svesti na jedno pravilo: ne izgubiti do sledećih izbora.
Vlada koja procenjuje da rat ne može dobiti ipak može nastaviti borbe ako smatra da bi priznanje poraza neposredno pre izbora uništilo njene političke šanse. Problem se tako prenosi na sledeći izborni ciklus.
Nova vlast tada dobija mogućnost koju prethodna nije imala. Može da odgovornost pripiše prethodnicima i promeni politiku. Američki ratovi često su završavani upravo nakon političkih promena.
Vijetnam je jedan od najupečatljivijih primera. Pad Ričarda Niksona promenio je političku situaciju i otvorio prostor za završetak američkog učešća. Sličan obrazac može biti važan i za razumevanje sadašnjeg sukoba.
Saks smatra da veliki deo američke javnosti, ali i deo političke klase, shvata da beskrajno produžavanje rata u Ukrajini nije u američkom interesu. Rat sa Iranom ocenjuje kao još nepopularniji. Ipak, između shvatanja da strategija ne funkcioniše i političke odluke da se ona napusti postoji veliki jaz.
Za izlazak iz ukrajinskog rata predlaže nekoliko konkretnih elemenata. Ukrajina bi postala neutralna država. NATO bi objavio da se neće dalje širiti prema Ukrajini. Teritorijalna pitanja bila bi uređena kroz dogovor o primirju i odgovarajući politički aranžman.
Takvo rešenje ne bi zahtevalo vojni poraz jedne velike sile, već odustajanje od maksimalističkog cilja. Kada je reč o Iranu, predloženi izlaz još je jednostavniji: Sjedinjene Države treba da prekinu vojnu avanturu i povuku se iz sukoba.
Problem je politička cena takvog zaokreta. Ako se ratovi završe kompromisom koji je mogao biti postignut mnogo ranije, javnost može početi da postavlja pitanja o ogromnim troškovima, ljudskim žrtvama i odlukama koje su do njih dovele.
Politička klasa zato nema samo problem kako da završi rat. Ona mora da objasni zašto ga je toliko dugo vodila. Isto važi za Evropu. Povratak neutralnosti Ukrajine i odustajanje od daljeg širenja NATO-a značili bi praktično priznanje da je višegodišnja strategija morala biti promenjena.
Upravo zbog toga racionalno rešenje može biti politički teško čak i kada postane očigledno. Što rat duže traje, paradoks postaje veći. Troškovi nastavka rastu, ali istovremeno raste i politička cena priznanja da prethodne žrtve nisu dovele do obećanog rezultata.
Tako nastaje mehanizam koji može produžavati sukob i onda kada njegovi ključni učesnici više nemaju jasan put do pobede.
Izlaz zato možda neće nastati kao rezultat još jedne velike vojne operacije. Može doći tek kada politička promena omogući novom rukovodstvu da uradi ono što prethodno nije moglo: prekine strategiju, odgovornost prebaci na prethodnike i prihvati kompromis.
