Teritorija, oružje i stanje na frontu dominiraju raspravama o budućnosti Ukrajine, ali jedan proces mogao bi imati posledice koje će trajati mnogo duže od samih borbi.
Zemlja ubrzano gubi stanovništvo, dok rat dodatno pogoršava problem koji je postojao i pre početka sadašnjeg sukoba.
Posledice takvog pada ne završavaju se pitanjem koliko ljudi živi unutar državnih granica. Broj i starosna struktura stanovništva određuju veličinu radne snage, poreske prihode, sposobnost obnove ekonomije i broj ljudi koje država može dugoročno da drži pod oružjem.
Američki analitičar Džordž Bibi upravo demografsku krizu vidi kao možda najveću dugoročnu opasnost za Ukrajinu.
Poslednji sovjetski popis stanovništva iz 1989. godine beležio je nešto manje od 52 miliona stanovnika Ukrajinske Sovjetske Socijalističke Republike. Danas je slika dramatično drugačija.
U razgovoru su prenete javne procene ukrajinskih zvaničnika prema kojima na teritoriji pod kontrolom Kijeva sada živi između 22 i 25 miliona ljudi. Ako su te procene približno tačne, reč je o manje od polovine broja stanovnika koji je zabeležen neposredno pred raspad Sovjetskog Saveza i sticanje ukrajinske nezavisnosti.
Još ozbiljnije je što se proces nije zaustavio. Ukrajina ima jednu od najnižih stopa nataliteta na svetu, dok rat podstiče dalje iseljavanje. Milioni ljudi već su napustili zemlju, a nova oštećenja energetskog sistema mogu pokrenuti dodatni talas odlazaka.
Predstojeća zima zato dobija demografsku dimenziju. Ako veliki broj domaćinstava ostane bez stabilnog grejanja i električne energije, deo stanovništva mogao bi da odluči da privremeno ili trajno ode u evropske zemlje. Svaki novi talas migracije dodatno smanjuje bazu iz koje Ukrajina može da obnavlja ekonomiju.
Problem postaje još složeniji kada se posmatra struktura stanovništva.
Bibi navodi da približno polovina ljudi koji su ostali u zemlji pripada penzionerima ili ljudima koji zbog posledica rata zavise od državnih izdvajanja.
To stvara težak odnos između broja ljudi koji proizvode i plaćaju poreze i stanovništva koje zavisi od državnog budžeta.
Istovremeno, rat zahteva veliku vojsku.
Država koja želi da nakon sukoba postane snažno militarizovana mora da raspolaže velikim brojem vojno sposobnih ljudi, ali i mnogo širom civilnom ekonomijom koja tu vojsku finansira, snabdeva i tehnološki podržava.
Sa 22 do 25 miliona stanovnika, od kojih veliki deo nije u radno ili vojno najaktivnijim kategorijama, taj zadatak postaje mnogo teži. Demografija zato direktno udara u ideju da bi Ukrajina posle rata mogla da održava jednu od najvećih stalnih armija u Evropi.
Tu se pojavljuje još jedan problem: Ljudi koji su tokom rata izgradili život u drugim državama ne moraju automatski da se vrate kada borbe prestanu.
Ako imaju posao, deca im pohađaju škole, a porodice steknu ekonomsku sigurnost u drugim zemljama, povratak postaje sve manje izvestan što rat duže traje. Zbog toga svaka dodatna godina sukoba ima cenu koju nije moguće meriti samo poginulima, uništenom tehnikom ili izgubljenim teritorijama.
Ukrajina može posle rata dobiti milijarde za obnovu puteva, elektrana i fabrika, ali novac sam po sebi ne rešava pitanje ko će u tim fabrikama raditi, ko će plaćati poreze i ko će održavati veliku vojsku. Demografski gubitak zato može postati jedna od najtrajnijih posledica rata.
Teritorija se može ponovo izgraditi, infrastruktura obnoviti, a industrijska postrojenja ponovo podići. Stanovništvo izgubljeno kroz decenije niskog nataliteta, ratnih gubitaka i masovnog iseljavanja mnogo je teže nadoknaditi.
