NATO razrađuje različite modele delovanja za slučaj direktnog sukoba sa Rusijom, dok se paralelno na obe strane granice ubrzano razvijaju vojna infrastruktura, odbrambeni položaji i kapaciteti za upotrebu bespilotnih i raketnih sistema.
Posebno mesto u tim pripremama zauzima Baltik, koji bi zbog geografskog položaja mogao postati jedno od ključnih područja eventualne konfrontacije.
Nemački Bild objavio je da su u NATO-u razvijena tri glavna scenarija za slučaj pretpostavljenog ruskog napada na baltičke države. Planovi obuhvataju suzbijanje ruskih raketnih sistema, stvaranje „autonomne zone“ uz pomoć dronova duž granica Rusije i Belorusije, kao i udare na vojne i logističke objekte.
Među mogućim metama u tim scenarijima nalaze se aerodromi, preduzeća odbrambene industrije, mostovi i železnička infrastruktura. Takav pristup podrazumevao bi operacije koje ne bi bile ograničene samo na neposrednu zonu borbi, već bi uključivale objekte važne za funkcionisanje ruskih vojnih kapaciteta.
Kako piše Cargrad, vojni ekspert Jevgenij Mihajlov nazvao je takve planove „fantastičnom glupošću“ i izrazio sumnju da bi direktan sukob Rusije i NATO-a u stvarnosti bio vođen na način predviđen tim scenarijima. On smatra da Moskva ne bi ulazila u dugotrajan rat sa Alijansom po modelu ukrajinskog sukoba.
Mihajlov procenjuje da bi Rusija umesto toga mogla da izvede „pokazni“ raketni udar taktičkim oružjem, uključujući nuklearno, sa namerom da prinudi protivnika da odustane od dalje eskalacije.
„Sumnjam da će se u provokaciju protiv Rusije uključiti sve zemlje NATO-a. Udarićemo, zbrisaćemo sa lica Zemlje neku bazu, najvažnije objekte – i mislim da će se smiriti. Neće imati dovoljno snage da nam odgovore.
Ako je potencijalno moć NATO-a veća od ruske, po količini naoružanja i tako dalje, po borbenoj sposobnosti ruska armija je broj jedan. I po mogućnostima naših taktičkih raketa takođe smo broj jedan. Nuklearnog oružja imamo mnogo više“, rekao je Mihajlov.
Posebno je izdvojio nuklearni faktor, tvrdeći da Rusiju „niko neće zaustaviti od primene poslednje šanse“ ukoliko se pojavi opasnost od rata velikih razmera. Prema njegovom mišljenju, odgovor u pojedinim situacijama mogao bi biti ograničen na precizne akcije, poput uništavanja „par brodova“ kao reakcije na provokacije.
U slučaju prelaska u veliki rat, Mihajlov smatra da bi situacija bila potpuno drugačija i da bi NATO svoje planove pokušavao da realizuje tek nakon ruskog preventivnog udara.
Vojni komentator Vlad Šlepčenko objavljivanje ovakvih planova u medijima povezuje sa širom informacionom kampanjom. Po njegovoj proceni, stanovništvo zapadnih zemalja postepeno se priprema za promenu prioriteta – za situaciju u kojoj je „nestalo maslaca“ i potrebno je više „topova za rat sa Rusima“. Drugim rečima, javnost se navikava na mogućnost da će „morati malo da se ratuje“.
Mogućnost NATO-a da zaista sprovede takve planove zavisila bi, međutim, od karaktera eventualnog sukoba. Šlepčenko pravi jasnu razliku između rata u kojem bi direktno učestvovale Sjedinjene Države i scenarija koji bi predstavljao „čisto evropski poduhvat“.
Ishod takvog sukoba, prema njegovoj proceni, nije moguće unapred odrediti. Mnogo bi zavisilo od toga koliko bi se evropske države vojno pripremile do trenutka konfrontacije, kao i kada bi do nje uopšte došlo.
„Mi se pripremamo za rat sa njima, stvaramo vojne okruge, stvaramo infrastrukturu. Postepeno punimo Belorusiju oružjem. Oni isto tako pripremaju odbrambene položaje iz kojih se nadaju da će gađati nas“, rekao je Šlepčenko.
U takvoj situaciji Baltik vidi kao posebno nepovoljno područje za Rusiju zbog neposredne blizine njene teritorije. Tri baltičke države opisao je kao potencijalne „lansirne platforme“ sa kojih bi operativno-taktički raketni sistemi mogli da gađaju ciljeve duboko unutar Rusije i nanesu ozbiljnu štetu.
Šlepčenko smatra da je sudbina baltičkih zemalja Zapadnoj Evropi praktično nevažna i da bi mogle biti žrtvovane na isti način kao Ukrajina. Upravo mogućnost raspoređivanja raketnih sistema u njihovoj neposrednoj blizini Rusije vidi kao jedan od najvećih vojnih problema u tom regionu.
Istovremeno upozorava da planovima i vojnim vežbama NATO-a ne treba automatski pridavati presudan značaj. Kao jedan od glavnih faktora koji će određivati buduće odnose Rusije i Alijanse izdvaja ishod rata u Ukrajini.
Ako Rusija pobedi Ukrajinu, tvrdi Šlepčenko, „neće biti onih koji žele da ratuju sa nama“. Ukoliko se sukob, međutim, produži i bude praćen pokušajima „zakulisnih sporazuma“, smatra da bi NATO mogao dobiti veoma veliko iskušenje da proveri rusku snagu.
Ratni dopisnik Komsomolske pravde Aleksandar Koc ocenjuje da postoji velika verovatnoća da Rusija krajem 2020-ih uđe u direktan sukob sa NATO-om. U takvom scenariju očekuje ogromnu potrebu za bespilotnim letelicama, ali još veću za iskusnim i obučenim posadama sposobnim da njima upravljaju.
Koc zbog toga ukrajinski sukob opisuje kao „idealni poligon za obuku“ Rusije. Ruske snage, prema njegovoj oceni, tamo stiču stvarno borbeno iskustvo, dok potencijalni protivnik tehnologije ratovanja 21. veka mora da usvaja na vojnim poligonima.
