Američki i evropski vojni stratezi suočavaju se sa scenarijem koji se donedavno nalazio na margini ozbiljnih bezbednosnih procena. Istovremena kriza u Evropi i Aziji otvorila bi pitanja na koja NATO i SAD još nemaju jasan odgovor, posebno u trenutku kada su američke snage angažovane i na Bliskom istoku.
The Atlantic piše da zapadni vojni stratezi nerado javno razmatraju svoj „scenario noćne more“, a još manje se za njega pripremaju. Ipak, uglavnom se slažu kako bi takva konfrontacija mogla da počne: koordinisanim, gotovo istovremenim napadima na suprotnim krajevima planete, pri čemu bi Rusija udarila na članicu NATO u istočnoj Evropi, dok bi Kina pokrenula operaciju protiv Tajvana.
Američke oružane snage tada bi morale istovremeno da deluju na dva fronta. Ukoliko bi SAD u tom trenutku i dalje vodile rat na Bliskom istoku, američka vojska bila bi suočena sa tri odvojena ratišta.
Mogućnost takvog razvoja događaja donedavno je smatrana toliko malo verovatnom da je, kako se ocenjuje, bila smeštena u deo spektra pretnji „negde između nuklearnog udara i invazije vanzemaljaca“.
Promena u procenama postala je vidljiva oko godinu dana ranije, kada je general Aleksus Grinkevič, vrhovni komandant NATO u Evropi, javno upozorio na opasnost rata na dva fronta protiv Rusije i Kine i pozvao evropske saveznike da pomognu SAD u pripremama.
Evropski zvaničnici priznali su da za takav razvoj događaja nisu spremni. Direktorka istraživačkog odeljenja NATO koledža za odbranu u Rimu Florens Gaub opisala je problem bez uvijanja: „Recimo ovako – to je upravo scenario za koji trenutno nismo spremni.“
Gaub je dodala da su stratezi NATO i dalje svesni praznine u planiranju, ali da nisu preduzeti koraci kojima bi ona bila otklonjena.
Rusija i Kina u međuvremenu su intenzivirale vojnu saradnju, dok je Zapad organizovao samo nekoliko malo zapaženih vežbi čiji je cilj bio da se analizira šta bi se dogodilo ako bi dve zemlje pokrenule zajedničku ofanzivu.
Javna rasprava među zapadnim ekspertima i vojnim komandantima ostala je iznenađujuće ograničena, a problem predstavlja i nedostatak teorijskih osnova za analizu takvog sukoba i pripremu odgovora.
Dodatnu komplikaciju predstavlja raspoređivanje američkih vojnih kapaciteta. SAD su se zaglavile u Iranu i prebacile značajan deo brodova i aviona iz Azije i Evrope kako bi ojačale grupaciju na Bliskom istoku. Procene ukazuju da je od februara potrošeno oko dve trećine američkog arsenala savremenih raketa protivvazdušne odbrane.
Istovremeno su stalne uvrede i pretnje Donalda Trampa upućene NATO produbile podele između SAD i njihovih saveznika, pretvarajući raniji raskol u znatno ozbiljniji jaz.
Poslednje procene američkih obaveštajnih službi ukazuju na mogućnost da Rusija u narednih nekoliko godina pokuša da testira odlučnost NATO sajber napadom ili manjim upadom na teritoriju neke članice Alijanse. Takav potez imao bi veće izglede da oslabi NATO ukoliko bi bio vremenski usklađen sa kineskim napadom na Tajvan.
Istorijska iskustva dodatno opterećuju procene, jer su se pojedine velike vojne pretnje činile malo verovatnim sve dok nisu postale stvarnost. Uoči nacističke invazije na Sovjetski Savez 1941. godine Josif Staljin više puta je dobijao upozorenja svojih generala i obaveštajaca, ali je odbijao da im poveruje sve dok bombardovanje nije počelo, što je njegovim snagama otežalo pripremu. SAD se, takođe, nisu pripremile za japanski napad na Perl Harbor.
U eventualnom istovremenom sukobu presudno pitanje ne bi bilo samo koliko vojnih resursa Zapad može da rasporedi na različita ratišta, već i da li bi SAD i njihovi saveznici mogli da očuvaju političko i vojno jedinstvo tokom dugotrajne konfrontacije.
Ukoliko bi Rusija i Kina delovale koordinisano dok bi se SAD istovremeno sporile sa sopstvenim saveznicima, izgledi Zapada za pobedu u ratu na dva fronta bili bi sumorni.
Ključna prednost tada bi pripala strani sposobnoj da duže zadrži zajednički cilj i unutrašnje jedinstvo: „Drugim rečima, pobedu po pravilu odnosi ona strana koja deluje sa zajedničkim ciljem i održava jedinstvo tokom dužeg vremenskog perioda.“
