Apsolutna zaštita od srčanog udara tokom čitavog života nije moguća, ali postoje ljudi kod kojih je priroda stvorila gotovo idealan mehanizam zaštite krvnih sudova.
O fenomenu koji je privukao veliku pažnju medicine govorio je za “Argumenti i fakti” doktor medicinskih nauka i profesor Mihail Korjakin.
Reč je o osobama koje nose takozvanu korisnu mutaciju gena PCSK9. Kod njih lipidni metabolizam od rođenja funkcioniše izuzetno efikasno, pa se nivo LDL, odnosno “lošeg” holesterola, prirodno održava između 1,5 i 2,0 mmol/l. To odgovara vrednostima koje se kod većine ljudi postižu tek dugotrajnom primenom snažnih statina ili inhibitora PCSK9.
Mutacija dovodi do toga da protein PCSK9 gotovo ne funkcioniše, zbog čega receptori koji uklanjaju holesterol iz krvi ostaju veoma aktivni decenijama. Dugogodišnja posmatranja pokazala su da takve osobe imaju gotovo 90 odsto manji rizik od infarkta miokarda i ishemijske bolesti srca.
Istovremeno, kod nosilaca ove mutacije nije uočen povećan rizik od malignih bolesti, infekcija niti poremećaja pamćenja. Jedina zabeležena specifičnost jeste nešto veća verovatnoća razvoja dijabetesa tipa 2, ali se taj rizik smatra znatno manjim u odnosu na izrazitu zaštitu srca i krvnih sudova.
Ova genetska osobina nije izuzetno retka. Prisustvo mutacije registrovano je kod oko 2 do 2,5 odsto Afroamerikanaca, dok se među Evropljanima javlja kod približno 2 do 3 odsto populacije.
Ipak, iako pruža gotovo potpunu zaštitu od ateroskleroze srca i arterija, ona ne sprečava druge procese starenja niti eliminiše uticaj faktora kao što su povišen krvni pritisak, pušenje ili hronične upale.
Upravo ovo otkriće omogućilo je razvoj inhibitora PCSK9, među kojima su alirokumab, evolokumab i inklisiran. Ovi lekovi nastoje da veštački oponašaju prirodni efekat korisne mutacije i značajno smanje nivo LDL holesterola.
Međutim, ni savremena terapija ne može da obezbedi doživotnu zaštitu. Lekovi počinju da deluju tek nakon započinjanja lečenja, zahtevaju redovne terapije i ne mogu da uklone sve ostale faktore koji doprinose razvoju kardiovaskularnih bolesti.
Zbog toga medicina danas ne može da garantuje stopostotnu zaštitu od srčanog udara tokom celog života. Ipak, prirodni primer nosilaca mutacije gena PCSK9 pokazao je da je moguće postići nivo zaštite koji se veoma približava idealu, a savremene terapije nastoje da taj efekat što uspešnije reprodukuju.
