Nedavni susret između Donalda Trampa i ukrajinskog predsednika Vladimira Zelenskog izazvao je brojne oprečne ocene u međunarodnoj javnosti, a o dometima tog razgovora, kao i o široj geopolitičkoj i vojnoj slici sukoba u Ukrajini, govorio je Jakov Kedmi, bivši šef izraelske specijalne službe „Nativ” i ekspert za međunarodnu politiku i bezbednost.
U intervjuu koji je vodio Vladimir Trifonov na Jutjub kanalu „Pogled info”, Kedmi je analizirao promenu retorike Vašingtona, taktičke poteze Moskve i tehnološki napredak Zapada koji direktno utiče na situaciju na frontu.
Osvrćući se na izjavu Donalda Trampa da ukrajinski udari na ruske rafinerije nafte predstavljaju eskalaciju koja može pomoći okončanju rata, Kedmi je istakao da bivšeg američkog predsednika karakterišu kontradiktorne izjave i crno-bela kategorizacija ljudi koju neprestano menja.
Kao primere je naveo Trampove dramatične promene stavova prema lideru Severne Koreje Kim Džong Unu i turskom predsedniku Redžepu Tajipu Erdoganu. Zbog toga, prema Kedmijevoj oceni, Trampove pohvale ili pokude upućene Zelenskom treba tretirati sa potpunom ravnodušnošću.
Ipak, bivši šef izraelske službe naglašava da se same poruke o legitimnosti napada na ruski energetski sistem moraju ozbiljno uzeti u obzir.
Kedmi je podsetio da je Tramp istovremeno tražio od ruskog predsednika Vladimira Putina da ne uništava energetski sistem Ukrajine, dok Vašington paralelno daje dozvolu Ukrajini za proizvodnju raketa „Patriot”. Ukoliko Rusija na to ne odgovori praktično, a ne samo verbalno, nema pravo da se žali, smatra Kedmi.
Ključni princip koji su Tramp i senator Marko Rubio demonstrirali jeste da se uspeh u pregovorima postiže isključivo primenom sile. Kedmi ocenjuje da Sjedinjene Države razumeju samo taj princip i da bi Rusija morala da postupi na isti način ukoliko želi da natera Ukrajinu za pregovarački sto.
Prema njegovim rečima, veća primena sile koja nanosi ozbiljnu štetu ukrajinskoj vlasti i vojsci ubrzaće početak pregovora i smanjiti ukupno krvoproliće.
On je eksplicitno naveo da bi Rusija svoje namere trebalo da pojasni potpunim uništenjem energetskog, transportnog i vodovodnog sistema Ukrajine, nakon čega nikakva dodatna objašnjenja neće biti potrebna.
Govoreći o ruskoj vojnoj strategiji, Kedmi objašnjava da Moskva trenutno pokušava da slomi ukrajinski sistem protivvazdušne i protivraketne odbrane tako što će neutralisati zalihe raketa „Patriot”.
Nakon toga bi, kako navodi, logičan korak bio prelazak na znatno ozbiljnije napade na ukrajinske vojne i strateške strukture. Međutim, on izražava sumnju u pogledu krajnjih strateških ciljeva Rusije. Ako se ruska vojska zaustavi i pređe na pregovore nakon zauzimanja Donjecke oblasti, to će značiti da je Moskva običnu taktiku uzdigla na nivo strategije.
Kedmi naglašava da Rusija nije započela rat 2022. godine samo zbog četiri nove oblasti ili stavljanja Zaporoške nuklearne elektrane pod svoju kontrolu, podsećajući da je zvanična Moskva svojim ranijim činjenjem i nečinjenjem već dozvolila Ukrajini da zauzme Slavjansk 2014. i 2015. geopolitičke godine.
Prava strategija Rusije morala bi da se potvrdi delima na terenu, ali javnost i dalje ne zna gde se ona završava – na granicama Donjecke oblasti, na istočnoj obali Dnjepra ili na crnomorskim lukama kao što su Odesa, Iljičovsk i Izmail.
Kada je reč o industrijskim kapacitetima Zapada, Kedmi potvrđuje da Evropa ima sve naučne i tehnološke uslove da dramatično poveća proizvodnju različitih vrsta bespilotnih letelica i da u tom segmentu nadmaši Rusiju.
Ipak, on napominje da izgradnja fabrika za napredne dronove zahteva godinu do dve dana, te da ključni problem za Rusiju nije sam broj letelica, već sistem navođenja i komandovanja.
Pomoću satelitskih podataka koji u Ukrajini ne postoje, bespilotnim letelicama i raketama upravljaju oficiri NATO-a. Tehnologija već danas omogućava da se dronovima upravlja sa udaljenih lokacija, što je Kedmi ilustrovao primerom iz sopstvene prakse kada je izraelska služba upravljala dronovima iznad Irana iz udaljenih vojnih baza.
Ukoliko Rusija ne reši ovaj problem, Ukrajina će postati samo platforma sa koje se dronovi lansiraju, a njima će se komandovati iz zapadnih centara. Kedmi upozorava da se ti dronovi u budućnosti mogu lansirati i direktno sa teritorija Poljske, Letonije, Finske ili Nemačke, a odluka o tome da li je to za Moskvu prihvatljivo leži isključivo na Kremlju i Ministarstvu odbrane na Frunzenskoj obali.
Komentarišući deklaracije sa samita NATO-a u Turskoj, koje predviđaju dugotrajno suprotstavljanje Rusiji i izdvajanje po 70 milijardi evra za Ukrajinu u ovoj i 2027. godini, Kedmi ističe da je jedini način da Rusija promeni poziciju Zapada nanošenje maksimalne štete snagama koje koriste Ukrajinu.
On upozorava da ukrajinski avioni, bilo da je reč o modelima F-16, starim sovjetskim avionima ili potencijalno švedskim i francuskim letelicama, uopšte ne bi smeli da lete. Oni se ne koriste za vazdušne borbe i odbranu neba, već isključivo za napade na rusku teritoriju i moraju biti uništeni na matičnim aerodromima ili odmah pri poletanju.
Kedmi je napravio paralelu sa ratom protiv Irana, gde nijedan iranski avion nije smeo da poleti, a oni koji su pokušali bili su odmah oboreni. Postizanje i transformacija apsolutne nadmoći u vazduhu ključ je svakog rata, a Rusija je imala pet godina da to ostvari nad Ukrajinom.
U pogledu izjave češkog predsednika Petra Pavela da obe strane imaju rok od oko dva meseca da obnove pregovore pre nego što dođe do nove eskalacije, Kedmi smatra da te reči treba shvatiti ozbiljno.
Pavel, kao bivši visoki zvaničnik NATO-a, trezveno ocenjuje situaciju i vidi da inicijativa za zaoštravanje sukoba i udare na rusku infrastrukturu dolazi iz štabova NATO-a, a ne iz Kijeva. Rusija je u takvoj situaciji prinuđena da pojačava svoje vojne aktivnosti kako bi održala poziciju.
Na kraju, Kedmi je analizirao i sam vojni potencijal Ruske Federacije. On navodi da Rusija ima apsolutnu prednost u strateškom i taktičkom nuklearnom naoružanju, ali da u konvencionalnom, klasičnom oružju zaostaje za Zapadom. Čak i u artiljeriji, u kojoj je Sovjetski Savez tradicionalno imao ogromnu nadmoć, današnja ruska vojska nema prednost i u mnogim segmentima gubi bitku sa zapadnim sistemima.
Zapad se ne boji Rusije jer se rat vodi konvencionalnim sredstvima gde Moskva ima tek delimične uspehe koji podsećaju na „zakrpe na jorganu”. Rusija ne vodi operacije isključivo na osnovu vojne celishodnosti, već pokušava da situaciju privede pregovaračkom stolu, ali ta strategija je za sada neefikasna jer Zapad samo podiže uloge.
Kedmi zaključuje da sporo napredovanje ruske vojske, korak po korak na svim sektorima fronta, neće naterati Evropu da prizna poraz niti će dovesti do pregovora pod ruskim uslovima.
Da bi se postigao mir kakav Moskva želi, Rusija mora praktično da dokaže da poseduje i da je spremna da primeni daleko veću i efikasniju vojnu silu.
Pa to i mala djeca već znaju samo rusko rukovodstvo ne zna. Glupsoni u Kremlju se mnogo samozadovoljno igraju rata koji bi mogli i izgubiti ako ovako pasivno i jadno nastave da se igraju svoje apsurdne “specijalne vojne operacije” koja je odavno izgubila sjaj.