Peti oktobar 2000. godine, kad je Slobodan Milošević oboren sa vlasti, uzima se kao politička nulta tačka u novijoj istoriji Srbije.
Kada je okrenut list i otvorena nova epoha. Litije u Crnoj Gori suštinski po značaju najmarkantnijim elementima, mogu da nadiđu i taj prelomni događaj od pre dvadeset godina.
[adsenseyu1]
Izdvajamo pet ključnih razlika i razloga zbog kojih bi epska borba naroda u Crnoj Gori mogla da bude dublja i suštinski značajnija za Srbe od neminovnih promena koje su se odigrale u oktobru 2000. godine.
- 1. Narod u Crnoj Gori nisu pokrenule nikakve kampanje plaćene inostranim novcem što se dešavalo u Srbiji u predvečerje petooktobarskih promena.
Narodu u Crnoj Gori nisu preko granice stizale pare, kompjuteri i savremena tehniha, medijska oprema, dnevnice, grantovi… Niti su organizatorima litija plaćani seminari, kursevi i službena putovanja da nauče kako da “podižu bunu” i upravljaju masama.
Narod hoda čak i bez sendviča i soka. - 2. Narod u Crnoj Gori nije marioneta na končiću stranih obaveštajaca, najmoćnijih zapadnih igrača, diplomatskih specijalaca, evroatlanskih nevladinih prosvetitelja. Niko ne može da telediriguje stotinama hiljada ljudi koji svakog četvrtka i nedelje brane svetinje širom Crne Gore.
Sve je suprotno. Ljudi su se digli u NATO zemlji, sami, protiv volje Brisela, Londona, Berlina, Vašingtona, Pentagona, Pariza… Protiv Volje svih koji su zdušno podržali i pomogli demokratske promene Petog oktobra.
Narod hoda i ne pita se šta o tome misle najmoćnije sile sveta. - 3. Narod koji se digao u Crnoj Gori nije se oslonio na “svedoke saradnike”, šefove podzemlja, ratne profitere, sive delove nerasformiranih službi, finansijske preletače, parauniforme, paravojske…
Narod u Crnoj Gori koji nosi ikone u rukama nema oslonac u moćnim negativcima koji su Petog oktobra pohrlili u zagrljaj novim vlastima i koji su, u znak zahvalnosti što su opstali, na koncu i smakli glavu srpskom premijeru.
Narod u Crnoj Gori se bori i baš ga briga koje ga službe i družbe prate i prisluškuju. - 4. Narod u Crnoj Gori nisu pokrenuli ni politički profiteri – stranački aktivisti, partijski klimoglavci, lepači plakata, prvoborci i komesari.
Narod koji brani crkve i manastire Srpske Pravoslavne Crkve ne bori se da bilo ko dobije bilo koje parče vlasti, direktorsku fotelju, ministarski kabinet, upravni odbor, krizni štab.
Narod u Crnoj Gori ne vode ni pravi ni lažni opozicionari, već svest o uzvišenom cilju. - 5. Narod u Crnoj Gori izašao je na ulice u proporcionalno u većem broju nego Srbi 2000. u odnosu na broj stanovnika. Iako, neorganizovan i potpuno spontan.
Pa ipak, nisu krenuli da ruše vlast i menjaju vladare već samo da odbrane ono što im je napadnuto.
Ali, litije u Crnoj Gori su, kakav god epilog da usledi, rušenje Berlinskog zida u svesti naroda. To je pobeda i prelomna promena u nacionalnoj suštini. To je jedini događaj u savremenoj istoriji koji je Srbe ujedinio, od Sidneja do Kvebeka. To je šansa, ne samo da preživimo, nego i da ustanemo.
Predrag Vasiljević (Sputnik)
[adsenseyu5]
