Industrijski ribolov pomaže da više toksične žive dospe do stola, navodi se u istraživanju Univerziteta Montreal koje je objavljeno u Scientific Reports. To znači da populacije iz nekoliko zemalja konzumiraju više žive nego što se smatra bezbednim i da su u većem riziku od komplikacija.
U studiji su korišćeni podaci iz Organizacije za hranu i poljoprivredu Ujedinjenih nacija (FAO) kako bi se utvrdilo koliko žive konzumiraju ljudi u 175 zemalja i da se utvrdi ko je među njima u najvećem riziku. Podaci su pokazali količinu žive i ribi upecanoj u morima i okeanima od 1950. godine do 2014. godine, kao i nedeljno konzumiranje ribe i morskih plodova u zemljama koje su obuhvaćene studijom.
[adsenseyu1]
Istraživači su utvrdili da je 38 odsto (66 od 175) zemalja u studiji bilo izloženo nivoima metil-žive, što je izuzetno toksičan oblik žive, koji su bili viši od onoga što se smatralo bezbednim za ljudski razvoj. Top 10 zemalja sa visokim rizikom su bili Maldivi, Island, Litvanija, Japan, Barbados i Južna Koreja.
Određeni ključni faktori su doveli do ove dileme. Konkretno, porast industrijalizacije znači da sve više žive odlazi u vodene tokove koji se na kraju ulivaju u okean. Ovu hemikaliju apsorbuju mala morska stvorenja, koje zatim pojedu veće životinje. Na kraju, predatori na vrhu lanca ishrane završe tako što imaju najveću koncentraciju žive u svojim telima. Ljudi koji konzumiraju meso ovih životinja završe tako što apsorbuju tu živu.
1950-ih godina je došlo do porasta u potražnji za morskim plodovima, što je dovelo do razvoja intenzivnih oblika industrijskog ribolova. Prekomerni ribolov tokom 1990-ih godina je doveo do drastičnog smanjenja zaliha i pogurao je industrijske ribarske čamce dalje u duboka mora.
Danas je većina ribolovačkih aktivnosti koncentrisana u severzozapadnom Pacifiku. Ovaj region je takođe vodeći izvoznik ribe. Zatim sledi zapadni centralni Pacifik i Indijski okean na drugom i trećem mestu.
“Zajedno, ova tri ribolovačka područja su izvezla 60% žive koja je rezultat globalne proizvodnje morskih plodova u 2014. godini,“ rekao je Rafael Lavoj, doktor nauka i jedan od pisaca ove studije.
Prag za konzumiranje metil-žive je 1,6 mikrograma nedeljno za svaki kilogram telesne težine osobe (μg/kg/nedeljno). Ljudi iz zemalja sa najvišim rizikom su konzumirali mnogo više od ove preporučene količine. Na primer, Maldivi, Kiribati i Island, prve tri zemlje na listi, konzumirali su 23 μg/kg/nedeljno, 8 μg/kg/nedeljno i 7,5 μg/kg/nedeljno. To su bili izračunati korišćeni podaci od 2001. do 2011. godine.
Za razliku od toga, ostatak sveta je konzumirao u proseku samo 1,7 μg/kg/nedeljno u istom periodu.
Autori studije veruju da bi njihovi nalazi mogli pomoći vlastima da pronađu načine za smanjenje rizika od izlaganju živi, naročito među visoko ranjivijom decom i trudnicama.
Trovnje živom utiče na telo na mnogo načina
Metil-živa se smatra organskom vrstom žive, jer se često dobija iz ishrane osobe. Izloženost visokim nivoima ove hemikalije šteti svakome, izazivajući i neposredne i dugotrajne štetne efekte. To uključuje oštećenje centralnog i perifernog nervnog sistema, kao i probavnog, imunog, cirkulatornog i respiratornog sistema. U nekim slučajevima, uzrokuje i smrt.
Dugotrajni efekti uključuju drhtavicu, nesanicu, gubitak pamćenja i neuromuskulaturne defekte.
Najugroženije grupe za trovanje živom su trudnice i fetusi. Izlaganje metil-živi izaziva neurološke defekte kod nerođene dece, uzrokujući greške u razvoju kognitivnog razmišljanja, pamćenja, pažnje, jezika i fine motorike i vizuelno-prostornih veština.
Webtribune.rs
