U vazduhu se oseća zategnutost koja ne traži puno objašnjenja. Posle kratkog, ali intenzivnog perioda otvorenih tenzija, region ulazi u novu fazu neizvesnosti.
Nije više dilema da li će doći do ozbiljnog bezbednosnog obračuna, već kada i u kom obliku. Propali međunarodni dogovori, obnovljene ekonomske mere pritiska, zamrznuti pregovori i ubrzano jačanje vojnih kapaciteta na obe strane prave okvir u kojem greške više nemaju jeftinu cenu.
Sve ukazuje na to da bi sledeći talas mogao biti kraći, ali znatno snažniji od prethodnih epizoda.
Tek kasnije u priču ulaze imena i konkretni potezi. Nakon prethodnog dvanaestodnevnog sukoba, Bliski istok se ponovo nalazi na ivici ozbiljne destabilizacije, a izraelski premijer Benjamin Netanjahu planira sastanak sa predsednikom Sjedinjenih Američkih Država Donaldom Trampom.
Taj razgovor bi, prema dostupnim informacijama, trebalo da se održi u Mar-a-Lagu, gde Netanjahu namerava da predstavi čitav spektar opcija za vojnu akciju protiv Irana.
Na stolu je više scenarija, i to ne samo teorijski. Razmatra se mogućnost samostalnog izraelskog udara, zatim operacija uz ograničenu američku podršku, zajednička akcija dve zemlje, ali i varijanta u kojoj bi SAD preuzele potpunu vojnu inicijativu.
Izraelska strana već duže vreme upozorava da iranski balistički program predstavlja hitnu pretnju, ne samo regionalnoj već i američkoj bezbednosti, i da se prozor za reagovanje ubrzano zatvara.
Bezbednosni izvori u Izraelu idu i korak dalje u procenama. Prema njihovim tvrdnjama, Iran bi mogao da dostigne proizvodnju do 3.000 raketa mesečno, čime bi dodatno ojačao zaštitu svojih nuklearnih postrojenja i značajno podigao nivo odvraćanja. Takav tempo, kažu sagovornici sa iskustvom u regionu, menja računicu i tera protivnika da razmišlja u kraćim rokovima.
Sa druge strane, Teheran ne ostaje dužan u porukama. Iranske vlasti tvrde da su u stanju da u jednom talasu lansiraju do 1.500 balističkih projektila ka Izraelu i naglašavaju da je preciznost tih sistema znatno unapređena. Uz to, insistiraju da su vojni kapaciteti rezultat isključivo domaće proizvodnje i odbacuju procene o ozbiljnijoj šteti nastaloj tokom ranijih udara, navodeći da je uništeno manje od tri odsto lansirnih položaja.
Zapadni izvori, međutim, upozoravaju na još jedan sloj problema koji se često previdi u javnim raspravama. Postoji realna mogućnost da Iran dodatno izmesti raketne sisteme dublje u unutrašnjost zemlje, van domašaja izraelske i američke avijacije. Takav potez bi zakomplikovao svaku buduću operaciju i produžio ciklus eskalacije.
Poruka koja stiže iz Teherana formulisana je prilično hladno: ako cena napada postane previsoka, do velikog sukoba možda i neće doći. Ali, ako se prag pređe, naredna faza neće ličiti ni na jedan prethodni obračun dve zemlje.
Intenzitet i razornost bi, prema tim najavama, nadmašili sve dosadašnje scenarije. Upravo u toj kombinaciji tvrdih procena, političkih sastanaka iza zatvorenih vrata i vojnog nadmetanja koje se ubrzava, ostaje otvoreno pitanje da li još ima prostora za kočenje ili je put već praktično iscrtan.
