Zajednička francusko-nemačka deklaracija, koju su Pariz i Berlin usuglasili na samom kraju 2018. godine, osuđuje Rusiju i hitno od Moskve traži puštanje na slobodu ukrajinskih mornara koji su uhapšeni nakon takozvanog incidenta u Kerčkom tesnacu u novembru, kada su se tri ukrajinska vojna broda kroz ruski akvatorij pokušala probiti do Azovskog mora.
Moskva je odgovorila jednako jasno i kratkim saopštenjem odbacila sve francusko-nemačke pretenzije. Francusko-nemačka motivacija u provociranju Rusije nimalo nije jasna.
[adsenseyu1]
Možda je sve samo splet okolnosti. U Berlinu i Parizu su frustrirani činjenicom da 2018. završava s Moskvom koja je prisutna u Ukrajini, zapravo podeljenoj zemlji s dve odvojene nacije, kao i sa Donbasom pod zaštitom Moskve. Ukrajina je nepovratno izgubila i Krim. Ukratko, državni udar iz februara 2014. u Kijevu se za zapadne sile pokazao katastrofalnim, jer su dobile ostatke onoga što su nameravale uzeti. Moskva je dobila najbolje delove, uključujući Krim.
Usput, Moskva je 28. decembra saopštila da je završila izgradnju 60 kilometara duge ograde na granici Krima s Ukrajinom. S druge strane, Zapad je opterećen ostatkom Ukrajine, za koju je politički, vojno i finansijski dugoročno odgovoran.
U geopolitičkom smislu, napetosti Zapada s Rusijom postale su beznadežno komplikovane, a Crno more je posebno sporno područje. U eri Baraka Obame, prevrat 2014. mogao je imati veću logiku, jer je svrgavanje vlade u Ukrajini bio ključni trenutak u posthladnoratovskoj politici velikih zapadnih sila, kojim se učvrstilo transatlantsko vođstvo Sjedinjenih Država a NATO pakt je krenuo novim kursom protiv Rusije koju otvoreno naziva “neprijateljskom zemljom”.
Iz perspektive Amerike, kriminalni i diplomatski napadi na Moskvu iz Evrope i poticanje ulaska Ukrajine u zapadni savez je bio veliki korak napred u američkoj strategiji zaokruživanja Rusije.
Međutim, Obamini planovi nisu uspeli. Naravno, ruska intervencija u Siriji u septembru 2015. delom bi se mogla pripisati napetostima Moskve sa Zapadom, iako Kremlj veruje da bi manjak vojne podrške u Siriji ugrozio i verojatno okončao rusku vojnu prisustvo na Mediteranu.
S druge strane, Rusija je preokrenula tok sirijskog sukoba, isterala Tursku iz zapadnog tabora, stvorila pravi savez s Iranom i uspostavila stalnu političku i vojnu nazočnost na Bliskom istoku. Još važnije,Hilari Klinton nije pobedila na američkim predsedničkim izborima 2016. godine, čime se Obamin plan u Ukrajini završio logično – ruskim ograničenjem.
S druge strane, Donald Tramp uopšte nije zainteresovan za sprovođenje usklađene zapadne strategije u Ukrajini i čak je spreman odustati od nje, ako se ne uzmu u obzir isključivo američki interesi u Ukrajini. Dakle, uprkos tajnoj osovini koja je posebno aktivna bila između Pentagona pod vođstvom Džejmsa Matisa i ekstremista u Evropi, Tramp je bio nezainteresovan za pretvaranje Ukrajine u pat-poziciju protiv Rusije. Trampova podrška Kijevu je protekle dve godine bila daleko od optimalnog minimuma. Za Europsku uniju i režim u Kijevu, naravno.
Teoretski, proterivanje Matiza demoralisaće će nepopustljive evropske saveznike Sjedinjenih Država. Njihov osećaj ranjivosti u odnosu na sve vitalniju Rusiju samo je u porastu. Osim toga, Trampova objava o povlačenju iz Sirije takođe ih je zapanjila, jer se boje pobede Rusije u maratonskoj trci.
Za Nemačku i Francusku je ovo teška situacija, jer će povlačenje Sjedinjenih Država iz Sirije otkriti njihovu tajnu vojnu intervenciju u arapskoj zemlji, koju su i evropske sile sprovele u arapskoj zemlji bez ikakvog mandata Ujedinjenih naroda, i bez međunarodno-pravnog legitimiteta. Sve to su evropske zemlje činile skrivajući se iza 2000 američkih vojnika, čak i ako je bilo dokaza o naznakama francuskih specijalnih snaga na severu Sirije.
Ironično, ali postoji opasnost da bez ruske zaštite Berlin i Pariz ne uspeju prikriti ratne zločine koje su počinile nemačke i francuske snage u Siriji. Sve zavisi od Rusije i uskoro može biti otkriveno, što će uzrokovati ogromne štete njihovom imidžu koji je tako pažljivo građen i predstavljan kao model međunarodnog liberalnog poretka.
Izveštaji u ruskoj štampi ukazuju na to da Moskva može razotkriti nemačke i francuske ratne zločine u Siriji. Stoga se zajednička francusko-nemačka deklaracija, koju smo spomenuli na početku teksta, može tumačiti u pozadini preokreta u odnosima Rusije s Evropom. Ono što komplikuje stvari je i nemačka politika u previranju.
Ukrajina je, bez sumnje, tamna mrlja u spoljnoj politici Angele Merkel, jer je nemačka kancelarka bila osobno zadužena za svrgavanje vlade u Kijevu 2014. Ali gvozdena kancelarka danas nemoćno posmatra daljnje propadanje Ukrajine.
S obzirom na Rusiju, koje opcije Parizu i Berlinu ostaju u Ukrajini? Brojne greške u radu s Trampom su ozbiljno oslabile njihovu sposobnost da se nose s ruskim preporodom. Dalje, francusko-nemačka mašinerija u evropskom scenariju mora živeti i nakon Angele Merkel. Iako je Francuska ključna sila unutar EU, francuski predsednik Emanuel Makron je sve samo ne uverljiv evropski lider. Paradoksalno, sankcije protiv Rusije uskratile su evropskim silama sposobnost da koriste svoj uticaj na Moskvu.
Rusija je preživela sankcije. Prema saopštenju ruskog ministra energetike Aleksandra Novaka, Moskva je u posljednje dve godine zaradila dodatnih 100 milijardi dolara zahvaljujući formatu OPEC+.
S druge strane, uspeh “močvare” u Wašingtonu u blokiranju Trampovih planova za poboljšanje odnosa s Rusijom samo je doveo do kolapsa rusko-američkih odnosa. Čini se neverovatnim da će Tramp u naredne dve godine predsedničkog mandata umanjiti ove napetosti. Osim toga, ako Trampova administracija nastavi s politikom neprihvatanja nuklearnog sporazuma s Iranom, ozbiljan udarac će pretrpeti evropska sigurnost, a ne SAD.
Sve u svemu, dok se bliži 30. godišnjica rušenja Berlinskog zida, čini se da pobednici i gubitnici Hladnog rata tek trebaju biti proglašeni.
(logicno.com)
