Društvenim mrežama ovih dana kruži ispovest jedne žene, a koja svoju priču počinje rečenicom „Ovih dana navršiće se puna decenija kako mi niko nije ušao u kuću“. Pročitajte je u celosti:
Ovih dana navršiće se puna decenija kako mi niko nije ušao u kuću. I iako vam ovo zvuči kao početak jedne potresne i tužne priče, verujte mi da mojoj sreći nema kraja!
Pre te velike prekretnice u mom društvenom životu, živela sam kao i svi vi – išla sam ljudima u posete i primala posete u svom stanu.
[adsenseyu1]
Nikada nisam posebno uživala u tim kućnim vizitama ali sam to, kao i ostale stvari koje mi se ne dopadaju, prihvatala jer se tako mora i jer je red.
A onda je došao taj kobni dan kada je moja blaga averzija prema primanju kućnih poseta prerasla u odbijanje da mi iko ikada pređe kućni prag.
Desilo se to kada je kod mene zaglavila drugarica koja je svratila na kafu a iz stana mi je izašla oko devet uveče. Svratila je na jutarnju kafu, dakle bila je tu pre podneva, a onda je zasela i nije ustala dok nije pao mrak – što bukvalno, što meni na oči.
U njenu odbranu, ona živi u jednom prigradskom naselju i retko se viđamo. Zato su te naše posete obično duže od prosečnih ispijanja kafa, ali nikad preko tri-četiri sata.
Međutim, tog dana je prevršila svaku meru. Znala je da nemam nikakvih posebnih obaveza, nije ih imala ni ona i zasela je jer je prosto – mrzelo da krene.
U međuvremenu, ja sam taj svoj slobodni dan bez obaveza isplanirala do tančina. Nisam planirala da mrdnem iz kuće, već samo da se po njoj razvlačim, čitam, jedem, visim na internetu i generalno kvalitetno gubim vreme u gaćama.
Umesto toga, dobila sam skoro 12 sati mlaćenja prazne slame, a kada se na moj nagovor i afektiranu zabrinutost kako će, zaboga, stići kući, konačno digla i otišla, ja sam mogla samo da se strovalim u krevet i zaključim da ne želim da mi iko više ikada dođe na kafu.
Činjenica je da je to bila samo kap koja je prelila čašu, jer ja sam generalno uvek bila protiv tih kućnih poseta gde nikad ne znaš kad će gost konačno da se pokupi, ode i ostavi te na miru. Kada ste u kafiću, prosto se elegantno digneš i odeš – nema povređenih osećanja i neprijatnih situacija.
Isto tako, u tuđe kuće apsolutno ne zalazim osim ako se insistira i preti se prekidom odnosa. Dakle, proslave i slične stvari gde mora da se ode u kuću mogu da prođu.
Obično kafenisanje samo u kafiću. Zar pored ovolikog grada i ovolikih kafića, keja ispred moje zgrade i parkova da sedimo i gušimo se u sobi, primorani da sedimo dok neko konačno ne kaže da je vreme za fajront, dok mi gosti zagledaju ormariće u kupatilu i sadržaj u njima, kao i sve ostalo do čega im dopire pogled?
I tako je već 10 godina moja kuća slobodna od nametnika, a ja slobodna da u njoj radim šta hoću, kad hoću i u čemu god hoću.
(Žena Blic.rs)
[adsenseyu6][adsenseyu5]
