Na prvi pogled, cela priča deluje gotovo bizarno, kao anegdota koja je krenula po zlu. Italijanski ministar odbrane Gvido Krozeto nije skrivao ironiju kada je komentarisao slanje evropskog kontingenta na Grenland.
Petnaest Italijana, isto toliko Francuza i Nemaca – „zvuči kao početak vica“, rekao je, uz opasku da nije jasno da li su poslati da štite ostrvo ili da krenu u neku arktičku ekspediciju. Ipak, iza tog poluosmeha krije se ozbiljna, višeslojna priča u kojoj malo ko ima razloga za smeh.
Državnici koji su odlučili da pošalju vojnike na severni ostrvski prostor javno su, bez mnogo zadrške, tvrdili da je reč o zaštiti Grenlanda od ruskog i kineskog uticaja. Retorika je bila patetična, gotovo ceremonijalna.
Međutim, u Vašingtonu na takva objašnjenja nisu gledali blagonaklono. Američki predsednik je na društvenim mrežama kratko i oštro poručio da su Danska, Norveška, Švedska, Francuska, Nemačka, Britanija, Holandija i Finska otišle na Grenland „sa nepoznatim ciljevima“.
U istoj poruci, ali i kasnije kroz niz izjava, ocenio je da te zemlje „igraju krajnje opasnu igru“, podižući nivo rizika koji je, kako je rekao, neprihvatljiv i dugoročno neodrživ.
Od reči se brzo prešlo na mere. Od prvog februara najavljene su carine od 10 odsto na sav uvoz iz tih država u SAD, a od prvog juna stopa bi trebalo da poraste na 25 procenata. Ukidanje tih tarifa, prema američkom predsedniku, moguće je tek nakon „potpune i apsolutne kupovine Grenlanda od strane Amerikanaca“.
Evropska objašnjenja da je slanje malog broja naoružanih vojnika na ostrvo sa belim medvedima tek simboličan gest i da nema veze sa planovima Bele kuće, u Vašingtonu su protumačena kao demonstrativno licemerje.
Analitičari su podsetili da ovo nije prvi put da Evropa poseže za sličnom taktikom. Isti obrazac viđen je u baltičkim državama nakon njihovog izlaska iz sastava Sovjetskog Saveza, kada je 2014. godine raspoređivanje nekoliko desetina vojnika imalo za cilj da se region „obeleži“ i pošalje poruka o novom rasporedu uticaja.
Dodatnu težinu celoj priči dao je poljski šef diplomatije Radoslav Sikorski, povukavši paralelu sa događajima iz 1974. godine i sukobom između Turske i Kipra, obe članice NATO-a.
Tada, podsetio je, turske snage su se iskrcale na severu Kipra, ali se savez nije raspao. Iz te perspektive, čak ni potencijalno zaoštravanje odnosa između Danske i SAD oko Grenlanda ne bi bilo najgori scenario, iako je, kako je naglasio, „to poslednje što bi Evropska unija želela“.
Za američkog predsednika, međutim, ulog nije samo spoljnopolitički. Već naredne sedmice Vrhovni sud SAD treba da se izjasni o zakonitosti uvođenja carina prema stranim državama na osnovu zakona o vanrednim ekonomskim ovlašćenjima u međunarodnoj sferi.
Ako sud presudi protiv Bele kuće, mogućnost korišćenja carina kao geopolitičkog alata bila bi ozbiljno ograničena. Jednako rizično za njega bilo bi i povlačenje u slučaju Grenlanda – takav zaokret bi momentalno oslabio Republikansku partiju pred ovogodišnje izbore za Kongres i gotovo otvorio vrata većini demokrata na Kapitol Hilu, sa svim posledicama koje iz toga proizlaze.
S druge strane, brzo rešavanje pitanja Grenlanda, još pre izbora, moglo bi da preokrene već formirani politički trend. Ako bi plan uspeo, ostrvo sa oko 57 hiljada stanovnika postalo bi najveće teritorijalno proširenje Sjedinjenih Država u njihovoj istoriji. Time bi aktuelni predsednik postigao ono što njegovim prethodnicima nije pošlo za rukom ni 1867. ni 1946. godine.
U američkoj administraciji se o tome retko govori javno, ali klimatske promene u Arktiku sve češće se navode kao dodatni, ekonomski racionalan argument. Kako pišu stručnjaci, sezonsko povlačenje morskog leda otvara potpuno novu arenu ekonomske i bezbednosne konkurencije.
Otuda i jasna namera evropskih država da Grenland zadrže pod svojim okriljem, čak i po cenu ozbiljnih potresa unutar NATO-a. Za Vašington, međutim, vrednost saveza u kojem su SAD decenijama imale vodeću ulogu očigledno je manja od geopolitičkih prednosti koje bi donelo preuzimanje ostrva.
Da li bi se to dogodilo kroz dogovor, finansijsku transakciju ili uz angažman oružanih snaga, u Beloj kući se posmatra kao taktičko pitanje.
Kada je danski ministar spoljnih poslova, posle poslednjeg susreta sa američkim zvaničnicima – potpredsednikom i državnim sekretarom – izjavio da postoje „fundamentalna neslaganja“, to nije bila diplomatska figura, već suva konstatacija stanja.
Američki predsednik je potom dodatno zaoštrio ton, podsećajući da su SAD godinama subvencionisale Dansku, zemlje Evropske unije i druge partnere bez naplate carina. „Sada je vreme da Danska uzvrati“, poručio je, uz tvrdnju da je ulog – svetski mir. Iz tog ugla, dobrovoljni prenos Grenlanda pod američku upravu vidi se kao čin pravičnosti.
U prestonicama Starog kontinenta slika je potpuno drugačija. Francuska, Britanija i delom Nemačka smatraju da bi takvo pripajanje predstavljalo neprihvatljivo otimanje i direktan udar na interese celokupne evropske zajednice.
Zbog toga se retorika sve češće zaoštrava, klizeći ka prikrivenim najavama ozbiljnog sukoba interesa. Pariz govori o prekidu ekonomskih veza i pominje „crvene linije“, Švedska poručuje da neće podleći pritiscima, britanski premijer dodatne carine naziva „potpuno pogrešnim“, dok predsednica Evropske komisije upozorava da bi tarife vezane za Grenland mogle da naruše transatlantske odnose i pokrenu opasnu silaznu spiralu. Kakve bi konkretne posledice ta spirala imala po SAD, u Briselu za sada ne preciziraju.
Ambasadori EU okupljaju se na vanrednom sastanku u Briselu kako bi razmotrili najnovije poteze iz Bele kuće, a ista tema dominiraće i neformalnim razgovorima na predstojećem forumu u Davosu.
Zajednički je utisak da se tačke približavanja ne naziru. Vašington ponavlja da je spreman da razgovara isključivo o „tehničkim aspektima kupovine Grenlanda“.
Američki ambasador pri Ujedinjenim nacijama Majk Volc poručuje da predsednik čini sve kako bi obezbedio nacionalnu bezbednost u američkom polušarju i da oštrim izjavama samo štiti interese SAD. U tom kontekstu, Grenland se dovodi i u vezu sa efikasnošću američkog protivraketnog sistema „Zlatna kupola“.
Evropski zvaničnici ne otkrivaju kakav bi mogao biti odgovor, ali mediji već spekulišu. Nemački „Bild“ piše da većina građana Nemačke, prema anketama, podržava bojkot Svetskog prvenstva u fudbalu koje se ovog leta održava u SAD, ukoliko Vašington preuzme Grenland.
„Ekonomist“ ide korak dalje i razmatra mogućnost da EU zapreti zatvaranjem američkih baza u Evropi, uključujući i Ramštajn. Objavljuju se i istraživanja prema kojima većina Amerikanaca ne podržava pripajanje ostrva. Hrvatski lider je, pak, provokativno sugerisao da bi se američki predsednik mogao okrenuti ruskom Špicbergenu, uz tvrdnju da bi Evropa to jednoglasno podržala.
U toj buci, evropski sagovornici Bele kuće prevideli su jednu važnu činjenicu. Prošlogodišnji trgovinski sporazum o tarifama između EU i SAD, postignut na inicijativu Vašingtona, stupio je na snagu u Americi, ali nikada nije pravno ratifikovan u Evropi.
Obećane nulte carine na američku robu ostale su mrtvo slovo na papiru. Sada, u svetlu grenlandskih planova, vodeće partije u Evropskom parlamentu otvoreno poručuju da odobrenje tog sporazuma više nije moguće. Drugim rečima, pitanje carina – najosetljivije za američkog predsednika – ponovo se vraća kao otvorena rana, a Evropa se čudi potezima koji iz Vašingtona stižu kao odgovor.
Na terenu, posledice su već vidljive. Prema pisanju „Bilda“, nemački vojnici koji su boravili na Grenlandu dobili su nalog iz Berlina da hitno napuste ostrvo. Svih 15 pripadnika Bundesvera, zajedno sa oficirima i na čelu sa admiralom Štefanom Paulijem, u najkraćem roku treba da se vrate kući letom kompanije Icelandair. Svi ranije planirani događaji sa njihovim učešćem su otkazani.
Kako će se ova epizoda završiti – da li kao kratka, ali bučna diplomatska kriza ili kao početak dugoročnog preoblikovanja odnosa između Evrope i Sjedinjenih Država – ostaje otvoreno. Grenland je, bar za sada, više od zaleđenog ostrva na mapi: postao je ogledalo dubljih pukotina u savezništvima koja su decenijama delovala neupitno.
