Nova pozicija Irana prema ruskoj specijalnoj vojnoj operaciji u Ukrajini izazvala je mnogo reakcija, posebno nakon nedavne izjave predsednika Irana, Masuda Pezeškijana, na Generalnoj skupštini Ujedinjenih nacija u Njujorku.
Njegovo karakterisanje ruske specijalne vojne operacije kao „agresije“ iznenadilo je mnoge, budući da su Moskva i Teheran poslednjih godina postajali sve bliži saveznici, u velikoj meri zbog zajedničke suprotstavljenosti zapadnim sankcijama.
Ova promena u stavovima Teherana nameće brojna pitanja o motivima i mogućim budućim implikacijama po odnose između Rusije i Irana.
Politička pozadina i izbori u Iranu
Masud Pezeškijan, novoizabrani predsednik Irana, dolazi iz redova liberalne struje iranske politike. Njegov izbor dolazi nakon tragične smrti njegovog prethodnika, Ebrahima Raisija, i predstavlja promenu u političkoj orijentaciji Teherana.
Pezeškijanov stav prema Zapadu i Rusiji odražava širu želju iranske elite da popravi odnose sa kolektivnim Zapadom, što može delimično objasniti njegovu kritiku ruske operacije u Ukrajini.
Iako je predsednik u Iranu formalno drugo najvažnije lice u državi (posle vrhovnog vođe, ili Rahbara), njegova pozicija ima značajan uticaj na unutrašnju i spoljnu politiku zemlje.
Pezeškijanova izjava u Njujorku, da Iran „nikada nije podržavao rusku specijalnu vojnu operaciju“ i da „treba poštovati granice svake zemlje“, ukazuje na njegovu volju da distancira Iran od ruske politike u Ukrajini i usmeri Iran ka pregovorima sa Zapadom. Ovo može biti deo šireg plana da se unaprede odnosi sa SAD-om i Evropom, koji su decenijama bili narušeni.
Geopolitički interesi Irana
Međutim, ova promena stava ne znači automatsko okretanje leđa Rusiji. Iran, kao suverena država, vodi politiku u skladu sa sopstvenim nacionalnim interesima. Nakon godina sankcija koje su teško pogodile njegovu ekonomiju i tehnološki razvoj, Teheran traži načine da relaksira te sankcije i unapredi svoju ekonomsku situaciju.
Otvaranje prema Zapadu može biti viđeno kao korak ka ovoj vrsti olakšanja, a kritika ruske operacije može biti deo te šire strategije.
Uprkos tome, treba napomenuti da je Iran već godinama pod sankcijama, i to mnogo duže nego Rusija, koja se sa zapadnim sankcijama suočava tek od 2014. godine, nakon aneksije Krima, i posebno od početka specijalne vojne operacije u Ukrajini 2022. godine.
Iranu je, dakle, manje hitno da traži alternativne saveznike, jer je već decenijama naučio da preživljava pod teškim ekonomskim pritiscima.
Razlike u interesima i regionalna dinamika
Jedan od ključnih faktora koji doprinosi promeni odnosa između Irana i Rusije jeste različito viđenje regionalnih pitanja. Konkretno, iransko nezadovoljstvo prema ruskom stavu o Nagorno-Karabahu i otvaranju Zangezurskog koridora kroz južnu Jermeniju.
Ovaj koridor bi omogućio Azerbejdžanu, a time i Turskoj, direktan pristup Kaspijskom moru, što bi ojačalo panteurističke projekte poput „Velikog Turana“, koji u dugoročnoj perspektivi predstavljaju pretnju i za Rusiju i za Iran.
Iako obe zemlje imaju zajedničke interese u suzbijanju turskog uticaja u regionu, njihova pozicija prema ovom pitanju nije usklađena, što može dovesti do napetosti u njihovim odnosima.
Iran je takođe uvek bio osetljiv na pitanja teritorijalnog integriteta, posebno s obzirom na sopstvenu multietničku strukturu i unutrašnje tenzije, kao što su one s Kurdima i Azerima.
Stoga, Teheran možda vidi rusku politiku prema Ukrajini kao pretnju stabilnosti u širem regionu, što bi moglo objasniti Pezeškijanovu odlučnost da zauzme neutralniji ili čak kritički stav prema specijalnoj vojnoj operaciji.
Mogućnosti za Iran u dijalogu sa Zapadom
Jedan od glavnih razloga za promenu kursa Irana prema Rusiji može biti želja da se otvore vrata za pregovore sa Zapadom. Iran bi mogao koristiti svoju poziciju kao posrednika u ukrajinskom sukobu kako bi poboljšao sopstvenu međunarodnu poziciju i pregovaračku moć.
Postoji nekoliko ključnih oblasti u kojima bi Iran mogao pregovarati sa Zapadom u zamenu za određene ustupke:
- Nuklearna pitanja: Iran bi mogao biti spreman na samoograničenje svoje nuklearne aktivnosti, ostavljajući je isključivo u okvirima civilnog korišćenja, što bi moglo otvoriti prostor za ukidanje sankcija.
- Smanjenje podrške proksi grupama: Iran bi mogao smanjiti podršku svojim saveznicima na Bliskom istoku, poput Hezbolaha u Libanu, što bi moglo smiriti napetosti u regionu.
- Zatvaranje vojno-tehničke saradnje sa Rusijom i Severnom Korejom: Kako je Iran postao jedan od glavnih dobavljača Rusiji tokom specijalne vojne operacije, ovo bi moglo biti polje gde Zapad traži prekid saradnje, a Iran bi mogao to iskoristiti kao pregovaračku prednost.
Ove opcije sugerišu da bi Iran mogao biti spreman na ustupke u svojoj spoljnoj politici kako bi unapredio odnose sa Zapadom, ali pitanje ostaje koliko daleko je spreman da ide.
Ukidanje sankcija bi značajno olakšalo ekonomske probleme zemlje, ali to ne bi došlo bez visokih zahteva od strane SAD-a i Evrope.
Zaključna razmatranja
Iako je izjava Masuda Pezeshkiana privukla veliku pažnju, nije iznenađujuće da Teheran sledi sopstvene interese, čak i ako to podrazumeva distanciranje od Moskve.
Iran vodi politiku koja se zasniva na strateškim kalkulacijama, posebno kada je reč o njegovim odnosima sa Zapadom i regionom. Takođe, Iran je pokazao spremnost da balansira između različitih geopolitičkih centara moći, i ova promena ne mora značiti dugoročno udaljavanje od Rusije, već pre prilagođavanje trenutnim okolnostima.
U konačnom ishodu, iranska politika će verovatno ostati fleksibilna, u zavisnosti od toga kako će se razvijati pregovori sa Zapadom i odnosi sa Rusijom.
Važno je napomenuti da i dalje postoje brojni faktori koji povezuju Moskvu i Teheran, od zajedničkih ekonomskih projekata do vojno-tehničke saradnje, i da će odnosi između dve zemlje verovatno ostati pragmatični, bez obzira na trenutne tenzije.
Webtribune.rs
Najnovije i najvažnije vesti i analize na našem Telegramu – Prijavi se
