Šta se to događa u Hong Kongu? Masovni neredi sponzorisani i organizovani od strane Vlade Sjedinjenih Država, upravo je to ono što se dešava. Ono što nazivamo „obojena revolucija“.
Nacionalni fond za demokratiju USG-a donirao je sredstva, američko diplomatsko osoblje je organizovalo nemire, a čitava horda zapadnih novinara već nedeljama sprovode najnečuveniju propagandu. Nema ništa novo i posebnu u vezi sa tim. Obojene revolucije nisu novost. Ovo nije prva, a neće biti ni poslednja.
Novac koji USG šalje okolo nije dovoljan da motiviše svakog pobunjenika da izađe iz kuće. USG nije glup i samo potpaljuje vatru na mestima gde žara več ima i spreman je da plane. Potrebna je peta kolona ljudi spremnih da sve to zapali, mesto gde ljudi toliko mrze status kvo da bi radije prodali svoju zemlju USG-u. Hong Kong je zaista takvo mesto.
[adsenseyu1]
Kako je došlo do toga? Ukratko, stanovnici Hong Konga misle da su superiorniji u odnosu na narod u ostatku Kine, a iz dna svoje duše mrze da budu podređeni vladavini Pekinga. Ovde se ne radi o komunizmu ili o slobodi ili o ljudskim pravima. Ovo je osnovni, duboki problem samospoznaje društvenog statusa.
Stanovnici Hong Konga smatraju da je Kina inferiorna i mrze svaku povezanost s njom. Sa druge strane, smatraju da je Japan superioran. Oni će potrošiti 2.000 dolara da bi u petak uveče stigli na avion, da bi leteli pet sati za Japan i proveli vikend tamo jedući visoko-kaloričnu hranu i kupujući kozmetiku koja zapravo nema efekta samo da bi mogli da kažu da su bili u Japanu. To je Hong Kong, mesto gde je radno vreme dugo, a slobodno vreme veoma dragoceno. Ali to je samo deo kulture.
Zašto ljudi iz Hong Konga ne cene Kinu? Pa zato što je dugo i tokom kritičnog vremenskog perioda u istoriji Hong Konga, u kome se stanovništvo Hong Konga stabilizovalo i njegova kultura formirala, Kina zaista bila siromašna seljačka zemlja kojom je vladala gomila zaostalih komunista. Društo je zaista samo skup ljudi, a ljudi su glupi i tvrdoglavi. Sećanja iz detinjstva formiraju se kao kultura i gotovo ih je nemoguće izmeniti u kasnijim godinama.
Hong Kong je kolektivno napredovao pa je pomalo razumljivo zašto ima se gadi kineska zaostalost. Nakon što je prošlo 40 godina životni standard u Kini je, u većini gradova, sada bolji nego u Hong Kongu i to je nešto što ne mogu da shvate. Oni to nikada neće priznati.
[adsenseyu4]
Kada se pokaže da su plate u Šangaju veće, hrana bolja, stanovi neuporedivo veći i bolje dizajnirani, internet usluge bolje, stanovnici Hong Konga počnu da govore o ljudskim pravima i slobodi interneta ne zato što ih zapravo zanima već zato što je to sve što im je ostalo kako bi opravdali svoj kulturološki usađen osećaj superiornosti.
Čak i ako pronađete nekoga da prizna da su ljudska prava gluposti, on će samo doći i reći da je kantonski jezik vrhunski, a mandarinski i nije toliko izražajan. Kantonski jezik gotovo se nikada ne piše u praksi, jer se lokalni intelektualci nikada nisu trudili da ga nauče i šire. Sva literatura u Hong Kongu napisana je u mandarinskoj prozi iz 1920. godine, čita se naglas na kantonskom, ali sa mandarinskom gramatikom. Zamislite da su sve knjige u Italiji napisane u francuskom stilu 19. veka, ali su pročitane na italijanskom izgovoru, a sva italijanska deca su u školi naučila da pišu na francuskom, a italijanski ostavljen za tabloide i sumnjive internet forume .
Većina stanovnika Hong Konga čak ne zna da piše kineske znakove, što rezultira nekoliko puta sporije kucanje nego u Kini ili ljudi jednostavno kucaju na engleskom jer im je lakše. To nisu ljudi kojima je zaista stalo do jezičke kulture. To su samo arogantni šovinisti. Etnocentrizam je u najmanju ruku retardiran.
Hong Kong postoji zato što imaju ekonomiju, a nju imaju jer je, kako je Kina postala komunistička država, Hong Kong bio jedino značajno mesto sa pristojnom, komercijalno nastrojenom vladom i kopnenom granicom sa Kinom. Hong Kong je bio posrednik za poslovanje sa Kinom, a kako se Kina otvarala i razvijala, ekonomska osnova za Hong Kong polako je propadala. Ponovo su početne plate za studente u Hong Kongu niže nego u najbogatijim gradovima Kine. Stanovnici Hong Konga ni po jednom merilu više nisu superiorni. Grad propada, malo po malo i u tome nema ništa neprirodno. Urbana ekonomija raste i opada, to je normalan sled ekonomskih ciklusa. Dešava se stalno i u svakoj zemlji.
U normalnim okolnostima, kada gradska ekonomija počinje da propada, mladi se samo spakuju i odlaze u gradove koji se razvijaju. Ali stanovnici Hong Konga to neće učiniti. Oni mogu da napuste zemlju, presele se ali velika većina njih će se pre obesiti nego razmotrimo logičnu opciju preseljenja u drugi grad. Zašto? Zato što je Kina inferiorna, a oni imaju visokg status. Zašto? Budući da je oduvek bilo tako, mama i baka su im tako govorile. Tako će ostati i zauvek će se žaliti što HK nije toliko bogat koliko misle da treba da bude.
Oni misle da su mnogo bolji od onih koji žive u mestima sa nižim kirijama. Zašto su toliko tvrdoglavi? Zato što je Hong Kong grad-država i ima svoju kulturu. A kulturu je izuzetno teško promeniti. U osnovi nemoguće bez organizovane, stalne državne intervencije (tj. nasilja) koja se primenjuje decenijama. A kulture koje vam daju osećaj statusne superiornosti u osnovi su trajne. Oni neće umreti, morate ih ubiti.
[adsenseyu1]
Ali, nemiri u Hong Kongu imaju dublju pouku od toga kako zli ljudi mogu postati kada to žele, kako osnovni osećaj iskrenosti i pristojnosti nestaje nakon što pokret dozvoli da ga obuzme levo krilo maksimizatora sociopatskog statusa . Dublja poruka je da je loša vlada rezultat nedostatka konkurencije, da su danas zemlje sveukupno prevelike, a idealan svet bi imao države veličine države koje eksperimentišu sa različitim tipovima vlasti i kulturom i koje bi se takmičile da se najviše razvijaju efikasni načini upravljanja ljudskim stvarima.
Problem s tim je provincijalizam, mentalitet malih mesta. Političke jedinice imaju tendenciju da razvijaju određene kulture među stanovništvom. Svi žele da imaju visoki status. U nedostatku suprotnog, s obzirom na dovoljno vremena, ljudi će postati ubeđeni da oni zaista imaju visok status. Manje političke jedinice učiniće to isto kao i veće političke jedinice. Siromašnija mesta će to učiniti isto kao i bogata mesta. Hong Kong misli da je superioran, da je raj civilizacije i napornog rada sa najmoralnijim ljudima i najhumanijim jezikom u ljudskoj istoriji.
Grad koji ekonomski ima slabiji učinak u poređenju s nekim susednim gradom neće samo kopirati sve vladine strukture ili kulturne prakse bogatijeg suseda. Najverovatnije će se samo pojaviti s nekom hromom racionalizacijom o tome kako je njihova zaostalost zapravo samo znak njihovog superiornog statusa, a pre nego što promene minimum svojih navika, radije će krenuti u rat sa bogatijim gradom časno ne prihvatajući kulturnu superiornost siromašnog grada. To je ono što ljudi rade.
Veće zemlje zaista mogu postati samozadovoljne; ali mehanizmi koji stvaraju nisu samo veličine, ljudi su ljudi a kultura je ukorenjena. Što ste veći imate više vremena za propadanje dok se cela stvar ne uruši; dok gradovi-države imaju manje mogućnosti da budu neproduktivne dok se ne sruše ili ne budu osvojene. Ali u tome je stvar. Nevidljiva ruka kapitalizma sprovodi svoju magiju kroz bankrote, redistribuirajući neaktivan kapital u proizvodne svrhe. Ali za razliku od libertarijanaca koji pretpostavljaju da bi lošiji učinak gradova-država samo doveo do gubitka imovine (kapitala i stanovništva) i vide je preraspodeljenu negde drugde, ljudi ne funkcionišu tako. Ljudi će ostati i odbijati da prihvate pad sve do samog kraja. Uvek će se završiti nasiljem, ili invazijom i preuzimanjem od strane sile, ili ako to nije opcija, nasilnom pobunom meštana.
Hong Kong o kom govorimo razvio je jedan od najglupljih oblika šovinističke kulture sa kojom se možete sresti na zemlji, a taj provincijalizam, zapaljiv američkom agitacijskom mašinom, preti da sruši ekonomiju. Mladi iz Hong Konga sami uništavaju svoj grad.
[adsenseyu4]
Da li nacije imaju pravo da čuvaju svoju kulturu? Mnogi antiglobalisti instinktivno bi odgovorili „da“. Ali pravi odgovor na to pitanje je da ne postoji nešto poput „prava“. Neke su kulture dobre, neke kulture loše; neke nacije imaju smisla, neke nacije jednostavno nemaju sredstva za preživljavanje i trebalo bi im se dozvoliti da se rastvaraju, umesto da insistiraju na tome da se sve veštački održava živim, čineći svet zoološkim vrtom.
Hoće li Kina uništiti Hong Kong na način na koji je Francuska uništila sve svoje regionalne kulture? Uopšte ne, to ne radi Komunistička partija Kine. Njeni članovi zaista veruju u materijalizam . Međutim, nijedna suma novca neće promeniti duboko usađeni osećaj statusne superiornosti stanovnika Hong Konga prema Kini. To bi samo pogoršalo situaciju. Dva miliona građana Hong Konga demonstriralo je protiv zakona o izručenju. To ne znači da je dva miliona ljudi učestvovalo u nasilnim neredima, prebijanju policije, fizičkom uništavanju puteva, blokadi aerodroma. Ali ih neće ni osuditi.
Jedini efikasan odgovor da Hong Kong postane lojalan grad Kini je onaj koji niko ne želi da čuje: kulturni genocid. U osnovi bi bilo potrebno da većina stanovnika Hong Konga ustane i otpeva kinesku himnu sa oduševljenjem. Ali za to su potrebne decenije vrlo neprijatnog napora, posebno u našem vremenu, gde je preovlađujuća ideologija anglo-jevrejske elite, koja vlada američkim carstvom i njenim vazalima, posvećena očuvanju etničkog identiteta širom sveta kao vrhovne moralne misije . Vrlo lukava verzija klasičnog razdvajanja i osvajanja, ali zasnovana na priči o holokaustu.
Trenutno, kinesko odeljenje za propagandu postavlja video snimke protestanata Hong Konga sa američkim zastavama kako pljuju na Kinu i tuku kineske građane 24/7, dokazujući kopnenim stanovnicima da su stanovnici Hong Konga hrpa očajnih izdajnika. Kina se sprema da igra dugu igru, jer ne može da priušti sankcije od strane USG-a i njegovih saveznika zbog optužbi za „masakriranje studenata“, što se dogodilo nakon juna 1989. u Tiananmenu. Hong Kong nije toliko bitan.
Webtribune.rs
