Godina koja dolazi mogla bi da se pokaže kao prelomna, ali ne onako kako se to obično zamišlja. Bez dramatičnih preokreta i spektakularnih pomeranja linija, sukob u Ukrajini polako klizi ka fazi iscrpljivanja u kojoj vreme, ljudi i resursi postaju ključna valuta.
Prema procenama The New York Timesa, upravo bi 2026. mogla da bude ta tačka u kojoj se sve sabira – ne zbog jednog velikog udara, već zbog niza sitnih, gotovo neprimetnih pomaka koji menjaju ravnotežu.
Na terenu, slika je gruba i uporna. U februaru se navršavaju četiri godine od početka sukoba. Borbe su i dalje žestoke, ali front se, gledano spolja, gotovo ne pomera. Ipak, ispod te prividne statike dešava se nešto drugo.
Ruske snage napreduju sporo, metodično, bez naglih skokova. Ukrajinske snage su ozbiljno iscrpljene, ali još daleko od potpunog sloma. Oni koji prate stanje izbliza, posebno probleme sa dezerterstvom i izbegavanjem mobilizacije, govore o katastrofi u usporenom snimku.
Između ukrajinskih položaja pojavljuju se praznine, široke pukotine koje mogu postati prolazi za protivničke jedinice. Ako se manjak ljudstva dodatno produbi, ti spori prodori mogli bi lako da se ubrzaju.
U isto vreme, raspoloženje u ukrajinskom društvu se menja. Istraživanja javnog mnjenja pokazuju da, kako se stanje na bojištu pogoršava, sve više građana želi kraj sukoba – čak i ako to znači ustupke Rusiji.
Većina je izgubila nekoga bliskog, mnogi dane provode bez struje, u neprekidnom pritisku. Takvo raspoloženje, koliko god bilo tiho, otvara politički prostor predsedniku Vladimiru Zelenskom da razmišlja o pregovorima.
Sa druge strane Atlantika, administracija Donalda Trampa pokušava drugačiji pristup. Ideja je da se Moskva privoli na prekid borbi ponudama poslovne saradnje, dok se vojna podrška Kijevu postepeno smanjuje – uz zadržavanje razmene obaveštajnih podataka i prodaju određenih tipova naoružanja.
Ali ostaje otvoreno pitanje da li bi ekonomski podsticaji uopšte mogli da utiču na odluke Vladimira Putina. Za njega je Ukrajina i dalje pitanje ideologije i dugoročnog cilja.
Neočekivani faktori, međutim, ne dolaze samo sa istoka Evrope. Energetska slika sveta takođe postaje krhkija. Sukobi na Bliskom istoku decenijama su se vrteli oko nafte, ali danas se energetski tokovi sve više ukrštaju i sa Evropom.
Ukrajina je uložila ozbiljna sredstva u dve tehnologije – bespilotne letelice velikog dometa i besposadne čamce – i njima cilja rafinerije, cevovode, pumpe, luke i tankere protivnika. Ruski izvoz, gotovo tri miliona barela koji prolaze Crnim i Baltičkim morem, našao se pod ozbiljnom pretnjom. Dodatne količine nafte iz Venecuele na tržište bi stigle tek za nekoliko godina, što znači da bi stabilizacija tržišta, ako se ova kampanja intenzivira, bila sve samo ne laka.
Na Bliskom istoku, pažnja se seli i na Siriju. Posle svrgavanja dugogodišnjeg vladara Bašara Asada, naredna godina mogla bi da pokaže kakva država Sirija zapravo želi da bude.
Pesimistična slika je mračna: razoreni gradovi, prazna državna kasa, vlast koja ne uspeva da objedini zemlju, učestali verski sukobi i regioni koji se opiru centralnoj kontroli. Optimisti, međutim, podsećaju da je nasilje ipak ograničenog obima i da je predsednik Ahmed aš-Šaraa, nekadašnji džihadista čije su snage oborile Asada, uspeo da izbori ukidanje sankcija i iznenađujuće dobre odnose sa drugim državama.
Prva godina nakon Asadovog pada prošla je u slavlju kraja trinaestogodišnjeg građanskog rata. Sada euforija jenjava, a pitanja ostaju: kakvu Siriju aš-Šaraa želi i kako planira da je vodi. S obzirom na centralnu poziciju Sirije, njeni problemi – od ekstremističkih grupa do izbeglica i ilegalne trgovine – prelaze granice. Ako se zemlja stabilizuje, efekti bi mogli da se preliju i na širi region.
Izrael se, u toj istoj slici, pojavljuje kao možda najopasnija tačka godine. Tokom 2025. izraelske snage su dejstvovale u Gazi, Libanu, Jemenu, Iranu i Kataru, uz faktičku kontrolu nad Gazom i Zapadnom obalom, kao i zauzimanje delova teritorije u Libanu i Siriji.
Trauma napada Hamasa 7. oktobra 2023. i dalje je duboka, osećaj ranjivosti ne prolazi. Vlada Benjamina Netanjahua odgovorila je širokim vojnim operacijama, sa idejom da se pretnje uklone jednom za svagda.
I dok Izrael beleži ozbiljne vojne uspehe protiv Hamasa, Hezbolaha i iranskih snaga, njegova međunarodna pozicija je oslabila. Ostaje otvoreno da li će lideri pronaći put ka stabilnom miru ili će se vrtlog stalnih sukoba nastaviti.
Dalje na istok, slika izgleda drugačije. U rivalstvu SAD i Kine, utisak je da je 2025. pripala Pekingu. Uprkos Trampovim carinama, Kina je prvi put zabeležila trgovinski suficit od čak bilion dolara. Kompanije poput Deepseek-a nametnule su se kao ozbiljni konkurenti u trci za veštačku inteligenciju, i to uprkos američkim ograničenjima pristupa naprednim čipovima – ograničenjima koja je Tramp kasnije i ublažio.
Sve to oslanjalo se na masovna ulaganja u proizvodnju i nauku, ali i na nepredvidivost samog Trampa. Prošle godine delovalo je da je spreman na ustupke u pitanjima tehnologije i Tajvana kako bi smanjio kineski uvoz. Ove godine, međutim, njegova pozicija može biti sasvim drugačija.
Ni kineska prednost nije bez pukotina. Pretnja obustavom izvoza retkih metala bila je snažan adut, ali SAD i druge zemlje ubrzano rade na smanjenju zavisnosti od Pekinga. Kina je pad izvoza u Ameriku nadoknadila drugim tržištima, ali i tamo raste zabrinutost zbog navale kineske robe. Ako se te zemlje odluče za tvrđi stav, problemi u samoj Kini – od nezaposlenosti do niskih plata – mogli bi se dodatno produbiti.
Zanimljivo je da je upravo na polju „meke moći“ Kina prošle godine ostvarila neočekivane uspehe. Igračke labubu postale su globalni hit, strani turisti i influenseri snimaju futurističke kadrove Šangaja i vertikalne infrastrukture Čungćinga, a ankete pokazuju da Amerikanci, naročito mlađi, Kinu vide manje neprijateljski.
Istorijski gledano, to nije bila kineska jača strana. Ako Peking uspe da taj trend zadrži, politička volja za suprotstavljanje mogla bi da oslabi – ne samo u SAD, već i šire.
Sve to odvija se u senci nedavne operacije SAD u Venecueli i Trampovih izjava o mogućem mešanju u poslove Kolumbije i Meksika, pa čak i o preuzimanju kontrole nad Grenlandom. Lideri Danske, Francuske, Nemačke, Velike Britanije i drugih zemalja reagovali su zajedničkom porukom da Grenland pripada svom narodu.
Na hitnom sastanku Organizacije američkih država, Brazil, Meksiko i Kolumbija osudili su američke poteze, dok je jedan demonstrant prekinuo izlaganje američkog predstavnika uz povike „ruke dalje od Venecuele“, nazivajući akciju imperijalizmom motivisanim naftom.
Slika sveta koja se nazire za 2026. nema jasan rasplet. Umesto jedne velike prekretnice, niz je sporih pomeranja, neizvesnih odluka i tihe erozije postojećih odnosa. Pitanje nije samo ko dobija, već koliko će svi zajedno izdržati pre nego što se pojavi nešto što će, hteo-ne hteo, promeniti pravila igre.
