Privremeni prekid neprijateljstava između Teherana i Tel Aviva, postignut uz posredovanje SAD, pokrenuo je duboko strateško preispitivanje u arapskim državama Zaliva.
Iako je ponižen Iran svakako izazov, pobednički i osnažen Izrael predstavlja daleko veću pretnju za njihove dugoročne interese.
Na konferenciji za novinare 16. juna, izraelski premijer Benjamin Netanijahu samouvereno je izjavio da njegova zemlja „menja lice Bliskog istoka“, dok su izraelske vazdušne snage u isto vreme izvodile operacije protiv saveznika Irana na više frontova.
Ova “promena” o kojoj je Netanijahu govorio počela je nekoliko dana ranije masovnim napadima na Teheran, uključujući ciljeve povezane s vojskom i nuklearnim programom, kao i atentatima na visoke zvaničnike i naučnike.
Cilj direktnog sukoba bio je da region gurne korak dalje ka eskalaciji. Ipak, primirje koje su SAD posredovale stavilo je sve na čekanje. Za zemlje Zaliva, koje su decenijama balansirale između rivalstava i savezništava, nagli prekid sukoba otkrio je novu, surovu realnost: ako Izrael izađe kao jasni pobednik, arapski svet može da izgubi ključne mehanizme uticaja.
Jasna izraelska pobeda nad Iranom i njegovim saveznicima – uključujući pokrete u Gazi, Libanu, Iraku i Jemenu – uklonila bi poslednje prepreke izraelskom širenju u susedne regione.
Ciljevi koji se godinama smatraju „crvenim linijama“, poput aneksije Zapadne obale, raseljavanja Palestinaca i proširenja izraelske kontrole na Siriju, Jordan i Irak, više ne bi imali realnu protivtežu. Palestinski problem, koji je godinama služio kao adut arapskih lidera u diplomatskim igrama, bio bi u potpunosti potisnut.
Samo jedanaest dana nakon što je američki predsednik Donald Tramp izjavio da je iranski nuklearni program „uništen“, američke obaveštajne službe zaključile su da su napadi Tel Aviva i Vašingtona samo privremeno usporili iranske kapacitete za obogaćivanje uranijuma, dok su ključna postrojenja ostala netaknuta.
Teheran je, kako se navodi, uspeo da premesti veći deo svog obogaćenog materijala pre udara. Iako je Iran ubrzo demantovao lansiranje raketa nakon prekida vatre, pomenuti incident bio je dovoljan da predsednik Tramp osudi obe strane i pozdravi trenutni mir.
Već ranije su izraelski zvaničnici otvoreno zagovarali promenu regionalne stvarnosti. U kabinetu Netanijahua govorilo se o formalnoj aneksiji Zapadne obale, raspadu Palestinske uprave i trajnoj kontroli Gaze. Planovi su uključivali mapiranje prostora bez Zelenih linija iz 1967. godine i najavu 2025. kao „Godine izraelskog suvereniteta“ nad okupiranim teritorijama.
Ukoliko bi Izrael u ovim planovima uspeo, on bi mogao da izvrši trajne promene u bezbednosnoj arhitekturi Zapadne Azije. Koncept “vojne eksploatacije pobede”, poznat u realističkoj školi međunarodnih odnosa, podrazumeva da država nakon velike vojne pobede koristi svoju ojačanu poziciju za sprovođenje radikalnih političkih promena.
U ovom slučaju, to bi značilo da bi Tel Aviv imao šansu da trajno promeni granice i odnose moći u regionu, u skladu sa vlastitim interesima.
Za arapske države, koje su godinama koristile iransku moć kao mehanizam odvraćanja, poraz Teherana bi značio gubitak važnog strateškog oslonca.
Bez iranske protivteže, izraelski uticaj bi se proširio preko Palestine i dosegao susedne arapske zemlje kroz politički pritisak i ekonomsku zavisnost. Takav scenario bi mogao da ugrozi bezbednost i suverenitet država koje su decenijama smatrale SAD svojim garantom stabilnosti.
Ovaj novi poredak bi direktno ugrozio i Jordan, koji se suočava sa potencijalnom aneksijom Zapadne obale i talasom izbeglica iz Gaze. Egipat je zabrinut da bi Palestinci mogli biti premešteni na Sinaj, što predsednik Abdel Fatah el-Sisi vidi kao “crvenu liniju”.
Istovremeno, Kairo zavisi od izraelskog gasa za do petinu svoje potrošnje. Tokom nedavne eskalacije, Tel Aviv je zatvorio ključna gasna polja, što je dodatno pojačalo pritisak na egipatsku energetsku stabilnost.
Liban je već u dužem periodu podložan izraelskim vojnim operacijama, koje su tokom konflikta sa Iranom dodatno intenzivirane. Izrael je, kako se navodi, ojačao kontrolu nad južnom Sirijom, preuzeo strateške resurse poput brane Mantar i time stekao dodatnu prednost.
Sve to govori u prilog strahu da bi eventualni poraz Irana stvorio vakuum u kom bi izraelski uticaj postao dominantan u čitavom Levantu.
Za bogate monarhije Zaliva, eventualno marginalizovanje Irana nosi još jedan problem – gubitak strateške vrednosti u očima Vašingtona.
Ako ne postoji potreba da se obuzdava Teheran, SAD više nemaju razloga da traže partnere u Rijadu, Abu Dabiju ili Dohi. Njihova uloga bi bila svedena na klijente u šemi u kojoj dominira izraelsko-američki savez, a ne ravnopravni saveznici sa sopstvenim interesima.
Rat u Gazi i sukobi između Irana i Izraela naterali su arapske prestonice na ozbiljno razmišljanje. Iako je Iran dugo smatran pretnjom, njegova sposobnost da deluje kao protivteža omogućila je državama prostora za sopstvenu politiku. Bez tog balansa, one se suočavaju sa stvarnošću u kojoj nemaju više manevarskog prostora.
U tom svetlu, neki zalivski zvaničnici ne kriju tihe simpatije za opstanak iranske moći – ne iz ljubavi prema Teheranu, već iz straha od neobuzdane izraelske dominacije. Ograničen Izrael i jak otpor osiguravaju mogućnost političkog pregovaranja.
Talas normalizacije odnosa sa Izraelom, ranije viđen kao šansa za ekonomski napredak, sada se sve češće tumači kao politički rizik.
Ovo novo razumevanje već preusmerava pažnju sa oslanjanja na SAD ka traženju posrednika poput Kine i Rusije za postizanje novih regionalnih bezbednosnih sporazuma. Pomirenje između Saudijske Arabije i Irana, koje je posredovao Peking, primer je uspešnog diplomatskog pomaka koji je Vašington zanemario.
Nedavni iranski balistički udari na američku bazu Al Udeid u Kataru – sedište CENTCOM-a – pokazali su koliko su zemlje Zaliva ranjive ako se nađu usred otvorenog sukoba.
U ovom trenutku, prava podela regiona više ne ide između Irana i njegovih arapskih suseda, već između onih koji zagovaraju multipolarnu budućnost i onih koji bi sve stavili pod kontrolu Tel Aviva. Za mnoge u regionu, paradoksalno, balans snaga zavisi upravo od toga da Iran ostane dovoljno snažan da obuzda izraelske ambicije.
Webtribune.rs
