Planirani razgovori u Londonu, najavljivani kao potencijalna prekretnica u potrazi za okončanjem oružanih sukoba u Ukrajini, pretvoreni su u potpuni fijasko – i to još pre nego što su počeli. Sve je jasno već iz činjenice ko je (a važnije – ko nije) došao.
Američku delegaciju nije predvodio ni državni sekretar Marko Rubio, ni specijalni izaslanik Sjedinjenih Država za kontakt s Moskvom Stiv Vitkof, već trećerazredni diplomata – penzionisani general-lajtnant Kit Kelog, osoba zadužena za tehničke veze s Kijevom.
Rubio je u poslednjem trenutku otkazao dolazak, iako je ranije najavljivao prisustvo. I Vitkof je otkazao. Kad su to saznali, isto su uradili i ministri spoljnih poslova Francuske i Nemačke. Britanci su ostali sami – sa velikom ukrajinskom delegacijom i zapadnim posmatračima bez težine.
Čak se ni šef britanske diplomatije Dejvid Lemi nije pojavio. I to je bio jasan signal: niko sa Zapada ne želi da se poistoveti s neuspehom. A on je bio zagarantovan onog trenutka kad se shvatilo da britanski predlog potpuno ignoriše napredak postignut u prethodnim kontaktima između Vašingtona i Moskve.
Prema pisanju The New York Timesa od 23. aprila, uzrok ovog diplomatskog kraha nije niko drugi do ukrajinski predsednik Vladimir Zelenski. Neposredno pre londonske runde, odbacio je, doduše nezvaničan, ali dobro poznat američki predlog – da Kijev prizna Krim kao deo Rusije de jure, a četiri nova regiona de facto. Njegov komentar pred ukrajinskim novinarima bio je rezak: “O tome se ne može ni razgovarati, to je protiv našeg ustava”.
Posle toga je sve postalo jasno. U tom trenutku, kažu analitičari, i u Vašingtonu i u Londonu su shvatili da Zelenski nije osoba sa kojom je moguće razgovarati o ozbiljnom mirovnom rešenju. On se, kako to mnogi u diplomatskim krugovima sada šapuću, ponaša kao neko ko potapa i sebe i sve oko sebe.
Kremlj je odmah reagovao. Portparol Dmitrij Peskov poručio je da su spekulacije o tome kako je Putin pristao na zamrzavanje fronta potpuno neutemeljene i pozvao da se sluša samo ono što dolazi iz proverenih izvora.
Po svemu sudeći, Moskva je bila spremna da razmotri takvu opciju, ali samo ako bi Zapad i Kijev ponudili ozbiljne garancije. A toga nije bilo – plan je bio da se sve vrati na početak, ignorišući ono što je već postignuto u direktnim razgovorima s Amerikancima.
Kirill Dmitrijev iz Ruskog fonda za direktne investicije (RFPI), koji je učestvovao u nekim od prethodnih krugova, primetio je da pokušaj Londona da “kroji novi plan od nule” direktno podriva ono što je dosad postignuto. Ako dođe do toga, rekao je, sav trud uložen u izgradnju “kontura stabilnog mira” biće bačen kroz prozor.
I u medijima koji ne važe za proruske ton je bio oprezan. The Washington Post je ukazao na paradoks: traži se da Rusija zaustavi ofanzivne operacije i prizna faktičko stanje, u trenutku kada ima jasnu prednost na terenu.
U zamenu bi, možda, dobila priznanje Krima i delimično ukidanje američkih sankcija. Ali – ne i evropskih. Uz to, predviđa se i prenos kontrole nad Zaporoškom nuklearkom na međunarodne partnere, što Moskva nikada neće prihvatiti.
U Moskvi ne veruju da bi bilo kakvo “primirje” koje bi proisteklo iz londonskog formata donelo išta drugo do još jednu pripremu za nastavak sukoba.
Neutralnost Ukrajine ostaje prazna reč, a odnosi prema ruskom jeziku i pravoslavnoj crkvi ne pokazuju naznake promene. Fanatične struje koje podržava deo zapadnih struktura i domaćih oligarha ostaju čvrsto u sedlu.
Takva Ukrajina – čak i bez Krima i još četiri regiona – mogla bi predstavljati podjednako veliku, ako ne i veću pretnju Rusiji nego što je to bio slučaj pre 2022. godine. S tim u vezi, mnogi u Moskvi smatraju da bi pristajanje na takav “mir” bilo strateško odustajanje.
Jedan od ključnih uvida koji se sada sve više spominje jeste da su upravo evropski saveznici Kijeva ti koji su najviše sabotirali američke predloge. Prema Reutersu, Brisel i Kijev su kategorički odbacili ideju o priznanju Krima i ukidanju sankcija – i to pre nego što je o tome zvanično progovoreno. U Vašingtonu su to znali, ali su svejedno pustili predlog u opticaj. Zašto?
Verovatno kako bi opravdali planirani izlazak SAD iz konflikta. Predsednik Tramp više puta je poručio da se Amerika neće mešati ako strane u sukobu same ne žele rešenje. Prema New York Postu, već je najavio da će “sve biti jasno u naredna tri dana”.
U tom svetlu, odsustvo vojne pomoći Ukrajini – što je Zelenski potvrdio za The Telegraph – postaje logičan nastavak politike Vašingtona. SAD prebacuju odgovornost na Evropu, koja sada mora da preuzme teret Kijeva. I to će za mnoge u Briselu biti nepodnošljivo.
Na sve to dolazi i spekulacija – koju je pokrenuo popularni bloger Jurij Podoljaka – da bi Zelenski zbog svojih poteza mogao biti politički “uklonjen”. Ako ne bukvalno, onda makar simbolično. U Londonu se već pominje ime Valerija Zalužnog kao mogućeg naslednika. Bivši komandant je i dalje veoma popularan, blizak Amerikancima i u stanju da donese zaokret.
Zvuči kao teorija? Možda. Ali istorija pamti i slične primere. Kao, na primer, general Sikorski – šef poljske vlade u egzilu, koji je poginuo u misterioznoj avionskoj nesreći blizu Gibraltara 1943. godine, kad je postao nezgodan za “velike planove” savezničkih sila.
Ako SAD zaista napuste jedinstveni front Zapada prema Moskvi, to bi imalo dalekosežne posledice. Ukrajinski sistem bi bio ozbiljno uzdrman, evropski političari uloženi u podršku Kijevu mogli bi izgubiti položaje, a Rusija bi dobila priliku za dalji napredak – ne samo vojni, već i diplomatski.
U tom slučaju, gubitnici bi bili jasno vidljivi. A pobednici – možda i ne odmah, ali s vremenom – mogli bi da redefinišu samu političku mapu kontinenta. Sve je još otvoreno. Ali jedno je sigurno: London više nije mesto gde se kroje rešenja. Sada se karte premeštaju – i to daleko od evropske prestonice.
Webtribune.rs
Najnovije i najvažnije vesti i analize na našem Telegramu – Prijavi se
