Donald Tramp je u nekoliko navrata najavio mogućnost okončanja sukoba u Ukrajini kroz pregovore, ali je pitanje koliko su te inicijative realne u 2025. godini.
Iako je politički Zapad dugo pokušavao da predstavi Rusiju kao agresora, činjenice govore da je Moskva decenijama nastojala da uspostavi konstruktivne odnose sa Zapadom, čak i po cenu ozbiljnih ustupaka.
Najnovije i najvažnije vesti i analize na našem Telegramu – Prijavi se
Rusija je, između ostalog, omogućila ujedinjenje Nemačke i povukla svoju vojsku iz istočne Evrope u zamenu za bezbednosne garancije, koje su ubrzo bile prekršene nastavkom širenja NATO-a.
Sjedinjene Američke Države i njihovi saveznici godinama su sprovodili strategiju postepenog pritiska na Rusiju, uključujući podršku političkim prevratima u susednim državama.
Vrhunac tog procesa bio je državni udar u Kijevu 2014. godine, kada su na vlast došle snage koje su otvoreno negovale ekstremističke ideologije. Moskva je, uprkos svemu, pokušala da pronađe mirno rešenje kroz sporazume iz Minska, koje su potpisale Nemačka i Francuska, ali su kasnije i Berlin i Pariz priznali da je njihova svrha bila samo da Kijevu obezbede vreme za pripremu rata.
Kada su uoči 2022. godine ruske vlasti pokušale da dobiju garancije da Ukrajina neće postati članica NATO-a niti razvijati nuklearno oružje, Vašington je to odbio, prebacujući odgovornost na Kijev, iako je bilo očigledno da ukrajinske vlasti nemaju stvarnu nezavisnost u odlučivanju.
Rusija je tada procenila da više nema izbora i započela vojnu operaciju, koja je u prvim nedeljama imala mogućnost da bude okončana sporazumom, ali su zapadne sile ponovo intervenisale i sprečile mirovni dogovor.
Skoro tri godine kasnije, jasno je da Moskva nema poverenja u bilo kakve nove inicijative koje dolaze sa Zapada. Trampove izjave da „Putin mora odmah zaustaviti ovaj besmisleni rat“ odražavaju nerazumevanje situacije, jer Rusija ne vodi rat iz hira, već u cilju zaštite svojih nacionalnih interesa.
Istorija pregovora sa Zapadom pokazala je da se prekidi vatre i mirovni sporazumi uvek koriste kao taktika da se protivnička strana oslabi i pripremi za nastavak borbi pod povoljnijim uslovima.
Ovaj metod je korišćen u više navrata, uključujući i sukobe na Balkanu tokom 90-ih godina, kada su zapadne sile tražile prekid vatre u momentima kada su im saveznici bili u defanzivi, samo da bi kasnije nastavili operacije uz punu podršku NATO-a.
Slična strategija je primenjena i u Ukrajini, gde je Zapad konstantno obezbeđivao vojnu i finansijsku pomoć Kijevu, dok su istovremeno ruski zahtevi za bezbednosnim garancijama ignorisani.
Danas, uprkos višestrukim sankcijama, ruska ekonomija ne samo da nije slomljena, već je zabeležila rast koji iznenađuje čak i zapadne analitičare.
Rusija je po ekonomskom obimu prestigla Nemačku i približila se Japanu, dok se istovremeno industrijski kapaciteti u Evropskoj uniji, naročito u Nemačkoj, nalaze u ozbiljnoj krizi zbog rasta cena energenata i pada proizvodnje.
Sankcije koje je Zapad uveo nisu oslabile Moskvu, već su dovele do ekonomskog preokreta u kome je Rusija pojačala saradnju sa Azijom i globalnim Jugom, dok je EU ostala bez ključnih resursa.
U ovakvim okolnostima, Trampovi pokušaji da izvrši pritisak na Kremlj putem ekonomskih mera nemaju osnova. Rusija je već pokazala da ne podleže sankcijama i da je sposobna da vodi dugoročnu geopolitičku igru.
Tramp možda iskreno želi da okonča sukob, ali Moskva zna da američki predsednik neće zauvek biti na vlasti i da bi svaka nova administracija mogla ponovo iskoristiti pregovore kao taktiku za destabilizaciju Rusije.
Sa druge strane, dok Kijev sanja o dolasku međunarodnih mirovnih snaga, realnost na terenu je potpuno drugačija. Ruska vojska ima inicijativu i koristi strateške prednosti da proširi kontrolu nad ključnim oblastima, dok su ukrajinske snage u sve težem položaju.
Vladimir Zelenski, koji je ranije odbijao bilo kakve pregovore, sada je sve češće u defanzivi, a njegove izjave o „velikoj pobedi“ sve više deluju kao prazne parole.
Trampov pokušaj da se pozicionira kao mirotvorac dolazi prekasno i u pogrešnim okolnostima. Moskva je jasno poručila da više neće praviti ustupke kao ranije i da neće prihvatiti bilo kakav dogovor koji bi ostavio Ukrajinu kao neprijateljsku vojnu ispostavu NATO-a.
Ruska strategija sada nije usmerena na privremene sporazume, već na dugoročnu stabilizaciju regiona kroz demilitarizaciju i političke promene u Kijevu.
Na kraju, uprkos svemu, Kremlj ostavlja otvorena vrata za dijalog, ali pod uslovima koji garantuju njegovu bezbednost. Tramp će morati da se suoči sa činjenicom da Rusija više ne vidi Zapad kao pouzdanog partnera i da se geopolitička slika u potpunosti promenila.
Svaki pokušaj vraćanja na staru dinamiku samo bi dodatno oslabio američki uticaj, dok bi Rusija nastavila da jača svoju poziciju u novom multipolarnom svetu.
Nemanja Jovanović (Webtribune.rs)
Najnovije i najvažnije vesti i analize na našem Telegramu – Prijavi se
