U šahovskoj igri u Idlibu, u kojoj je viđena i saradnja i rivalstvo između Turske i Rusije, Ankara je prvi put postavljena u šah-mat poziciju ove nedelje.
Sirijska vojska i njeni saveznici zauzeli su Kan Šejkun, ključni grad u oblasti koju drže pobunjenici, ubrzo nakon što su nastavili ofanzivu na Idlib, dok je Turska postigla sporazum sa Sjedinjenim Državama o zajedničkom stvaranju sigurne zone u oblastima koje drže Kurdi, istočno od reke Eufrat.
[adsenseyu1]
Pad Kan Šejkuna predstavlja veliki debakl za pobunjeničke snage i stavlja Tursku u krug vatre. Baza turske vojske na Moreku – jedno od 12 turskih posmatračkih mesta postavljena oko Idliba u okviru plana deeskalacije – sada je pod opsadom sirijske vojske.
Ministar spoljnih poslova Mevlut Kavušoglu rekao je da Turska nema nameru da se povuče, a ruski i turski vojni zvaničnici započeli su pregovore 21. avgusta kako bi odlučili o sudbini vojne baze Morek.
Postoji dovoljno razloga za sugestiju da je pritisak na Kan Šejkun bio odgovor na plan Turske da uspostavi zajedničku operativnu službu sa Sjedinjenim Državama, na osnovu sporazuma o sigurnoj zoni, potez koji bi promenio ravnotežu u Siriji.
Sporazum, najavljen 7. avgusta na kraju pregovora između Turske i SAD u Ankari, alarmirao je Rusiju. Moskva je već sumnjala da bi turski predsednik Erdogan mogao da igra dvostruku igru, zato su želeli da održe stratešku saradnju sa Ankarom, kako kroz proces u Astani, tako i kroz prodaju sistema protivazdušne odbrane S-400.
Jasno je da će sigurna zona za obuzdavanje Kurda istočno od Eufrata sprečiti povratak sirijske države u ta područja. Takođe, u slučaju oživljavanja tursko-američkog partnerstva u Siriji, vojno prisustvo Turske u oblastima koje je zauzela u operacijama Štit Eufrata i Maslinova grana zajedno sa svojim posmatračkim položajima u Idlibu moglo bi da izađe van granica ruskog plana. I ova mogućnost motiviše Moskvu da igra grubu igru.
[adsenseyu1]
Trilateralno partnerstvo Turske, Rusije i Irana u procesu u Astani pokazalo se ključnim u razbijanju pobunjeničkog fronta, kao na primer u istočnom Alepu 2016. godine, ali je i Tursku učinilo zainteresovanom stranom na terenu. Sporazum sa Turskom iz Sočija iz septembra 2018. za Rusiju je trebao da dovede do rezolucije u Idlibu, ponavljajući scenario koji je funkcionisao u istočnoj Guti, Dari i Kinetri. Uloga Turske trebalo je da bude uklanjanje mina na putu.
Ali uprkos Erdoganovim obećanjima svom ruskom kolegi Vladimiru Putinu, zona deeskalacije nije mogla biti uspostavljena i vojno prisustvo Turske postalo je kamen spoticanja koji ometa operacije sirijske vojske. U određenom smislu, proces u Astani pretvorio se u sam zaplet.
Da bi razrešili situaciju, Rusi su morali ili hrabro da okončaju proces u Astani ili da promene situaciju na terenu. Napad na Kan Šejkun pokazuje da su izabrali drugu opciju. Drugim rečima, oni pokušavaju da nateraju Tursku da odstupi i pristupi novom stanju stvari, a da ne odustane od procesa u Astani.
Kavušoglu je upozorio režim 20. avgusta da se „ne igra vatrom“ i obećao da će Turska učiniti „sve što je potrebno“ da osigura bezbednost svojih vojnika, pozivajući se na turski konvoj koji je sirijska vojska napala onog dana kada je ušla u Kan Šejkun. Uprkos pretećoj retorici, Turska se nalazi na tankom ledu pošto nije uspela da ispuni „nemoguće misije“ koje je preuzela na sebe u Sočiju. Ostaje malo prostora za manevrisanje, osim igranja na kartu civilnih žrtava i neizbežno ponovo pribegavanje ruskoj strani.
[adsenseyu4]
Povrh svega, Rusija može lako tvrditi da ofanziva ne predstavlja kršenje sporazuma iz Sočija o Idlibu. Ministar spoljnih poslova Sergej Lavrov naglasio je 20. avgusta da napadi pobunjenika „nikada nisu prestali ove godine“ uprkos posmatračkim izveštajima Turske. „U svim tim slučajevima, naše turske kolege bile su upozorene da ćemo uzvratiti napad … jer sporazum iz Idliba ne predviđa primenu prekida vatre na teroriste“, rekao je.
Putin je tvrdio da je „oko 50 odsto te teritorije bilo pod terorističkom kontrolom“ pre sporazuma u Sočiju, „a sada je taj broj porastao na 90 odsto“, odgovrajući na zapadne kritike zbog ofanzive tokom posete Parizu 19. avgusta. U drugoj optužbi koja je stigla iz Turske rekao je da nakon napada, „vidimo kretanje militanata iz tog regiona u druge delove sveta i da je to izuzetno opasno“.
Putinove optužbe umrežene su sa libijskim optužbama da Turska prebacuje džihadiste iz Idliba u Libiju kako bi se borili protiv snaga Kalifa Haftara. Navodni transfer mogao bi Turskoj u Savetu bezbednosti UN-a u budućnosti da predstavlja ozbiljan problem.
U početnoj fazi ofanzive Idliba, koja je započeta početkom maja, sirijska vojska je uspela brzo da zauzme niz sela i gradova, ali nije uspela da zadrži kontrolu i povukla se, pre svega zbog uloge Turske. Turska, ne samo da je poslala savezničke snage iz drugih oblasti na jug Idliba, gde su sukobi bili u toku, već je pružila podršku militantima u obliku vojnih vozila i municije.
Kako je Kan Šejkun trebalo da padne, Turska je poslala još jedno pojačanje na to područje, tri vojna konvoja, ali bilo je prekasno. Sirijska vojska prekinula je autoput M-5 i započela vazdušni napad kako bi zaustavila prvi konvoj. U napadu su poginuli komandant i još dva člana grupe Fajlak el-Šam, koja je bila u pratnji konvoja.
[adsenseyu4]
Učinivši tako rizičan potez, sirijska vojska je jasno stavila do znanja da turska pomoć, koja omogućava ravnotežu snaga, više neće biti dozvoljena. Napad je bez sumnje imao rusko odobrenje. Neki izvori čak tvrde da su ruski avioni Su-35 presreli turske avione F-16 koji su poslati u područje nakon što je konvoj pogođen.
Ankara je tvrdila da je konvoj dovozio pojačanje do turske osmatračnice na Moreku, ali je zvaničnik sirijskog ministarstva inostranih poslova optužio Tursku da je slala oružje i municiju u Kan Šejkun kako bi pomagla militantima. Sirijski predsednik Bašar el-Asad rekao je da su borbe u Idlibu „dokazale da Ankara pruža jasnu i neograničenu podršku teroristima“, a sirijski izaslanik UN-a podneo je optužbe Savetu bezbednosti.
Rusija će verovatno nastaviti da predstojeće poteze predstavlja kao napore ka sprovođenju sporazuma iz Sočija. To znači ponovno otvaranje autoputa Alepo-Damask (M-5) i Alepo-Latakija (M-4) za saobraćaj i uspostavljanje tampon zone oko Idliba bez teškog naoružanja i militanata, koja bi iznosila 15-20 kilometara i pokrivala određena područja susednih pokrajina Alepo, Hame i Latakije. Do sada je generalna strategija potpunog čišćenja Idliba u skladu sa okvirom sporazuma iz Sočija. Sledeće faze će verovatno stvoriti nove situacije sa kojima se treba suočiti.
Uoči 14. kruga pregovora u Astani, koji bi trebalo da budu održani 16. septembra u Turskoj, Rusija je već pokazala nova pravila igre. U međuvremenu, sirijska vojska verovatno neće stati kod Kan Šejkuna.
Webtribune.rs
