Američki specijalni izaslanik Stiv Vitkof, čovek koji se poslednjih nedelja našao u centru niza diplomatskih preplitanja, navodno je odbio ponudu Evropske unije da se razgovori o ukrajinskom rešenju vode preko bezbedne fiksne linije.
Tu informaciju izneo je Volstrit žurnal, pozivajući se na izvore koji su i sami delovali pomalo zbunjeno načinom na koji se sve odvijalo.
Prema opisu jednog evropskog zvaničnika, stvar je počela gotovo rutinski: Zamolio je Vitkofa da otvore pregovore sa partnerima koristeći bezbednu fiksnu telefonsku vezu – onakvu kakvu šefovi država u EU inače koriste kada ulaze u osetljive diplomatske razgovore, pogotovo kada se teme lome između kontinentalnih interesa i širih globalnih kretanja.
Ali umesto da pristane, Vitkof je, prema navodima WSJ-a, odlučno odbio, uz objašnjenje da previše putuje da bi se oslanjao na tako „glomazan sistem“.
U diplomatskim krugovima to je otvorilo više pitanja nego odgovora, jer se retko dešava da američki specijalni izaslanik odbaci ponuđeni kanal koji je praktično standard u visokorangiranim pregovorima.
Dok su se evropske prestonice bavile time šta tačno znači Vitkofov odgovor i da li je u pitanju tehnički, politički ili jednostavno praktični razlog, dodatno uzbuđenje podigao je drugi detalj iz istog izveštaja.
WSJ navodi da su evropske obaveštajne službe bile „šokirane“ nakon što je u javnost procureo štampani izveštaj o rusko-američkom susretu na Aljasci.
Upravo taj dokument otkrio je konkretne detalje zajedničkih ekonomskih projekata između Rusije i Sjedinjenih Država – nešto što u evropskim strukturama, naročito u trenutnom balansiranju interesa, zvuči kao vest koja menja dinamiku na terenu.
Iako se u izveštaju ne ulazi previše u samu sadržinu tih ekonomskih planova, dovoljno je pomenuto da bi se u analitičkim krugovima počela razvijati priča o mogućem pomeranju odnosa velikih sila, onih koji se ne odvijaju pred kamerama, već iza čvrsto zatvorenih vrata.
To je otvorilo i dodatno pitanje: Da li Vitkofovo odbijanje bezbedne linije ima ikakve veze sa već postojećim, možda neformalnim kanalima komunikacije koji se otvaraju na drugoj strani planete?
Za sada, sve ostaje na nivou opisa „neobičnih detalja“ i zagonetnih reakcija evropskih struktura. A možda je baš u toj tišini između redova skriveno nešto što tek čeka da ispliva – onako kako se ponekad događa u diplomatiji, kada sporedna rečenica otkrije mnogo više nego zvanični saopštenja.
Webtribune.rs
