Odgovarajući na pitanje voditeljke po čemu će pamtiti obraćanje Aleksandra Vučića u Skupštini Srbije, urednik „Nove srpske političke misli“ i bivši poslanik Đorđe Vukadinović, gostujući u „Novom danu“ N1, kaže:
„Njegovo obraćanje je bilo gotovo identično, kao pod indigom preslikano, obraćanje kojem sam prisustvovao iz skupštinske klupe pre dve godine, kada se on prvi put, posle šest, sedam godina, pojavio da ‘podnese izveštaj’.
Pri tome, kao i sada, taj izveštaj, zapravo, nije bio pravi njegov izveštaj, nego izveštaj Kancelarije za KiM, koji je on komentarisao, pomalo kolokvijalno, pričajući stvari koje je sada bukvalno ponovio.“
„Ono što meni najviše smeta – jedno je realnost, jedno je realno sagledavanje stvari, u politici, u društvu, u svetu, pa i po pitanju KiM, a drugo je kada vi sa najvišeg mesta u državi, sa najvažnije govornice u državi – skupštinske govornice, kao predsednik države, širite neku vrstu ne samo defetizma, nego i neku vrstu albanske propagande, ponavljajući glavne aspekte i „argumente“ prištinske strane, koji nam se godinama serviraju: Mi nemamo ništa. Nemamo nikakve pozicije na Kosovu. Sve smo izgubili. Za sve su krivi predhodnici. Pa se onda tu poziva na neke demografske podatke, koji su ovakvi i onakvi, a često problemtični“, rekao je Vukadinović.
Voditeljka je navela da „Vučić tvrdi da u Kosovu polju nemamo Srba“, a da oni za N1 kažu „otpisani smo“, „neko plasira nešto što nije istina, mi jesmo tu. 90 odsto nas koji smo tu nikada nije napustilo Kosovo polje“. Vukadinović je rekao da je to samo jedan primer i da ima i mnogih drugih. „Ne znam da li blefira ili ga pogrešno informišu, ja sada ne mogu da ulazim u to, ali se vrlo često dešava i ponavlja“, naglasio je i nastavio:
„On je već devet godina na vlasti. Stanje na Kosovu, a ja imam uvid, bio sam tamo, i pre neki dan sam se vratio sa severa KiM i video sam u razgovoru sa ljudima tamo koliko su oni svesni da su se stvari na terenu pogoršale za ovih osam, devet godina, a posebno od potpisivanja Briselskog sporazuma. Ta tiha okupacija, ta tiha predaja severa KiM, sa povremenim ekcesima, traje intenzivno pod ovom vlašću.“
Na pitanje „Da li Vi mislite da mi pogrešno gledamo Srbe sa Kosova?“, Vukadinović je rekao: „Da, vrlo pogrešno gledamo, i to zato što režimski mediji, a i deo opozicionih, stvaraju pogrešnu sliku, a naravno i rezultati izbora tome doprinose.
Mada možemo uzeti i rezultate izbora u ostatku Srbije i na osnovu toga takođe izvlačiti takođe razne nepovoljne stvari o ljudima. E, tako neko uzme rezultate izbora na KiM, za koje znamo kako izgledaju, i zaključuje kako su se tamo neki skroz predali, fanatično prate i slede predsednika Vučića, a on ih predaje i zašto bismo se onda mi nervirali i brinuli oko njih kad oni sami ne brinu oko sebi.
Ja lično znam ljude, znam priče, neke iz druge ruke, neke iz prve, koliko je ljudi, zapravo, pružalo otpor tome. Ne manje, nego, recimo, u centru Beograda. A malo je teže tamo pružati otpor aktuelnoj vlasti, i to udruženom dejstu i pritisku Prištine i Beograda. I dalje postoje ljudi koji odolevaju, od nekih svojih akcija, pa makar tvitera i skupova koje pokušavaju da organizuju.“
Na pitanje voditeljke Nataše Miljković kako u „Danasu“ piše da „Amerika neće pritiskati Beograd i Prištinu da dele Gazivode“, i da sad „postoje dva zaključka zašto se ćuti o tome – jedan je da je sve već prihvaćeno oko tog modela, dok Marko Jakšić kaže da ovo ćutanje govori da su obe strane nezadovoljne predlogom i da je sve to rešeno onomad u Vašigtonu“, Vukadinović je odgovorio: „Interesantno, kad je bio Vašingtonski sporazum, onda su se ovde u Beogradu mnogi trudili da to minimalizuju i bagatelizuju domet tog vašingtonskog potpisa – da „nije to nikakav sporazum, pa to se samo tako zove, pa to je samo „pismo namerama“ itd. U formalnom smislu to verovatno jeste tako, ali kad vi u prestonici Amerike, u prisustvu predsednika Amerike nešto potpišete, to onda obavezuje, pa i da je na salveti. I makar u međuvremenu predsednik bio bivši.“
Na pitanje o tome da li je dobra studija izvodljivosti za jezero Gaziovode, kolumbijski model, „američko-kanadaski sporazum u reci Kolumbija, postignut ’61. godine, na osnovu kojeg su izgrađene četiri brane, tri u Kanadi i jednas u državi Montana u Americi“, Vukadinović kaže: „Doboljno je jasno već ovo što smo rekli i što znamo – da je tu reč o sporazumu između dve suverene i susedne države. Dakle, već samim tim je taj kolumbijski model problematičan, čak i ako sadržinski možemo da raspravljamo o tome.
Uvek se vraćamo na isto. Da se, sa jedne strane, Srbija stavlja pred svršen čin, a da ova aktuelna vlast, uz sve junačenje tipa – pokazao im je zube, povukli se, pobegli kao miševi, predsednik se lavovski borio itd. – zapravo, posle svakog odlaska u Brisel i posle svakog sporazuma koji Vučić, odnosno ova vlast, potpiše, čini Srbiju sve ugroženijom, Srbe na Kosovu su sve u gorem položaju i opcije i akcije države Srbije na Kosovu i Metohiji su sve manje i nepovoljnije. I to je ono što je realnost. Sve drugo je propaganda, magla i dim. Taj put ide u puzajuće i de fakto priznanje nezavisnosti Kosova i Metohije, odnosno prihvatanje nezavisnosti Kosova i Metohije.“
Voditeljka je pitala: „Da li je to ključno ili Ujedinjene nacije, mesto u Ujedinjenim nacijama?“, na šta je Vukadinović konstatovao: „I jedno i drugo“.
To je jako važno, kaže Vukadinović, i zahvalan sam što i u ovom studiju konačno pričamo i o tome, jer od ovih drugih efemernih stvari do toga obično ne stignemo. Dakle, mnoge, što direktne što indirektne, pristalice gospodina Vučića i naprednjačke vlasti ponekad kažu: „Evo, vi stalno kukate i kažete gotovo je, predao je, izdao je, a on, vidite, ništa nije potpisao.“ To ćete videti na forumima, u nastupima ove, pod navodnicima, „pro-patriotske“, „nacionalne“ opozicije. (Ja za sebe mislim da sam patriotska i nacionala opozicija, ali dobro sad.) Oni koji sebe tako deklarišu i vlast ih i promoviše u toj ulozi.
Dakle, oni stalno kažu: „Pa, ipak se on bori i nije potpisao ništa. Nismo zadovoljni time što radi, ali ništa nije potpisao.“ Kako, ljudi moji, ništa nije potpisao? Potpisana su dva ili, da kažem, tri sporazuma. Dva puta Brisel – Briselski 1 i Briselski 2 (2013. i 2015.) i Vašingtonski sporazum (2020). Posle svakog tog potpisa Srbija nešto izgubi. Mnogi su zaboravili o čemu se radilo u tom Briselskom sporazumu i koliko je njime realnost promenjena.
Nemamo vremena za ekspretize, ali to jeste važno i krucijalno. Dakle, gosdpodin Vučić i oni koji lobiraju za prihvatanje nezavisnosti Kosova kažu: „Pa znate, stanje na terenu je takvo, mi tamo nemamo ništa , imamo jako malo.“ A onda preskaču činjenicu da se za ovih devet godina stanje upravo promenilo nagore zahvaljujući delovanju gospodina Vučića i aktuelne vlasti. Plus potpisi za koje se na kraju uvek ispostavi da imaju neke implikacije nepovoljne po Srbiju. Dakle, jedno je rad na konkretnim tehničkim pitanjima radi poboljšanja života ljudi dole, a drugo je svojim činjenjem i nečinjenjem, de fakto podržavati kosovsku nezavisnost, da bi u nekom trenutku rekao: „Eto, vidiš, šta se može? Mi i onako tamo dole ništa nemamo.“
Kada je gospodin Vučić došao na vlast, niko iz Prištine nije mogao da se po nahođenju šetka po severnoj Mitrovici, niti da se vozika po Gazivodama ili paradira po Jarinju. I to je ono što sam u lice rekao gospodinu Vučiću, onomad u parlamentu, i to bih mu i ovaj put rado ponovio i dokumentovao.
Zahvaljujući njegovom radu i „pobedama“, junačenju i „uspesima“, Albanci sada ne da se šetkaju po Mitrovici kad hoće, piju kafu, nego dođu i uhapse njegovog visokog službenika Marka Đurića, pa ga kao trofej vodaju specijalci, slikaju se i prave selfi sa njim u Prištini.
Da ne govorim koliko je u svim drugim aspektima napredovala nezavisnost Kosova zahvaljujući toj Vučićevoj „lavovskoj borbi“ i „velikom patriotizmu“ aktuelne vlasti, zaključio je Vukadinović.
(NSPM)
